Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Treba imat’ dušu!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.
“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.
– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.
Kakva prijatna tišina.
Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.
“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”
Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.
Somnabulizam, šta li?
Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.
A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.
Posao pogranične policije na aerodromu zna da bude tako smoran…
– Sledeći! – uzviknu Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson.
– Dobar dan.
– Pasoš, molim!
– Izvolite.
– Prvi put u EU?
– Ne, gospodine. Pasoš je prazan zato što sam skoro podigao taj biometrijski.
– Skoro ste ga podigli?
– Da, gospodine.
– A što ste ga spuštali pre toga.
– Molim?
Za potrebe ove priče Jen ipak neće preći granicu. Bar ne političku.
– Jednu kartu, molim.
– Ma, daj sklanjaju tu kantu, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@! Šta ste rekli? Kartu, a?
– Da, ja…
– Kartu, da. Ček malo. Vidi ovog s konjem. S konjem, bre, u centru grada! Heb’o te onaj ko ti dade volan! Kol’ko karti? Jednu, a?
– Da, jednu, ja…
– Ček sad… A… O, pa to ste Vi, Đurađe Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala! Otkud Vi u javnom prevozu?
– Čujte, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, ako možete malo tiše, jer sam ilegalno izašao s posla, pa nisam ni službeni auto uzeo. Znate…
– Ne može tiše. Kad ste mi davali ovu masku vozača autobusa GSP-a mislio sam da ću moći vazdan da psujem. Al’ vraga! Po propisima ne smem ništa ni da pričam. Kô da sam robot neki, bre, jebote!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson se probijao kroz gužvu. Oči su mu špartale levo-desno u potrazi za poznatim licima, ali slabo da je ikoga poznavao.
– Hej, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone! Evo nas ovde!
Jen se okrenuo i ugledao Jana Vennegoor of Hesselink, čiji ga je stisak ruke nakratko podsetio na izvesnog rmpaliju iz rodnog kraja. Jan je prepoznao razlog mrštenja i popustio stisak.
Za potrebe ove priče Jen poseduje automobil sa SUS-motorom.
– O, gospodine Đurađe Talaševiću, otkud Vi ovde?
– Oh, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, kako ste me prepoznali?
– Lako. I iskreno se nadam da vi u tom programu za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, čiji ste koordinator, svedoke štitite malo bolje od tih jednostavnih maski. Sipajte mi za hiljadu i po dinara.
– Kako jednostavna? Znate li samo koliko je truda uloženo u ovu masku? – kvazi-autoritatorno upita Đurađ.
Pošto će supruge ionako da zvocaju kako treba da se istuširamo, onda je bolje da se oko nečega u toku dana zaista i oznojimo
Za potrebe ove priče Jan Vennegoor of Hesselink kreće na jutarnji trening. Stavlja torbu na rame, otvara vrata. Naleće na Komšiju. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јане Веннегооре оф Хесселинке!“ Nije to prvi put, naprotiv: i Komšija vazda veseo, bez vidljivih posledica izgovaranja imena Jana Vennegoora of Hesselinka pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, u slično vreme ide na posao. Zajedno kreću ka izlazu. Prolaze pored Jina Van Digora de Hessenklika fon Staubhawetsa koji bezuspešno ubeđuje dete kako danas ne mora u obdanište, već može da ostane kući, i igra igrice. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јине Ван Дигоре де Хессенклике фон Стаубхаветсе!“ Mimoilaze se sa Jonom Vegge Knoorom from Hasselbladom koji je zaboravio ključeve srca svoje drage. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јоне Вегге Кнооре фром Хасселбладе!“ Konačno izlaze iz zgrade dok Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson pokušava da se izbori sa pica servisima i kao-zapeta-puška-uvek-spremnim vodoinstalaterima koji nadiru iz poštanskog sandučeta. „Dobro jutro, Komšija!“ „Добро јутро, Јене Вон Хасанккåте де фон д’Аддариориöнсхафтенсоне!“ Tu se Komšija i fascinirani Jan Vennegoor of Hesselik rastaju: Komšija otključava kola dok Jan Vennegoor of Hesselink odlazi da čeka prevoz. I da se pita: ko je ovaj čovek, kako on uz osmeh trpi stvari koje izbezumljuju sve druge, i to pre prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva? Prokleta da si urbana otuđenosti što nemir u čekanje prevoza unosiš, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink. Ali proklinjanje ne pomaže: odgovora nema, baš kao ni autobusa.
Za to vreme Komšija već gasi auto, osmehuje se čoveku u sivom kišnom mantilu koji vezuje pertlu: „Добро јутро, Ђурађе Талашевићу, координатору програма за заштиту сведока у специјалним процесима против носилаца организованог криминала!“, ulazi u kancelariju, otpija gutljaj prve jutarnje ukusne kafe neukusnog naziva, kratko uzdahne, uzima telefon koji zvoni, koji nikada ne prestaje da zvoni, i ravnim glasom kaže: „Добар дан, добили сте Службу за реструктурирање и сарадњу са међународним финансијским институцијама Акционарског друштва Железнице Србије“.
Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je preživeo smak sveta zakazan za tamo-neki decembar 2012. godine.
Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, pokušavao je da smiri situaciju.
– Dobro, ljudi, dobro! Smirite se. Dajte da se organizujemo!
Malo ko je slušao. Autoritet Đurđa Talaševića niko nije dovodio u pitanje. Do sada. Ni sada se niko nije eksplicitno pobunio, ali vreme koje mu je trebalo da bi ostala šestorica obratili pažnju na njegovu priču je iz dana u dan postajalo sve duže.
– Ljudi, svima nama je jasno da hladnoća stalno ulazi. – Znao je da ovo i promrzli vrapci znaju, ali nekako je morao da napravi uvod u priču. – Ove daske koje smo nekako pričvrstili za prozorske otvore nisu dovoljne da zadrže mraz.
– Pričvrsti ih ti bolje, ako znaš!
Sadržaj koji sledi nije prikladan za mlađe od 18 godina. A ostalima ničemu ne služi
What we’ve got here is failure to communicate
Some men you just can’t reach…
So, you get what we had here last week
Which is the way he wants it!
Well, he gets it!
N’ I don’t like it any more than you men
Look at your young men fighting
Look at your women crying
Look at your young men dying
The way they’ve always done before