Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Za potrebe ove priče Jen je prijavio kandidaturu za predsedničke izbore.
Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, je kršio ruke.
– Pa, dobro, Jene, pobogu. Vi kao da niste svesni opasnosti izlaganju novih identiteta zaštićenim svedocima!
– Da…
– Odakle Vam samo ideja da se prijavite za te neke glupe izbore!?
Za potrebe ove priče Jen je odlučio da se napije.
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je bojažljivo otvorio vrata obližnje kafane. Ovde bi neko mogao da zameri na pridevu “obližnje”, jer ova kafana se nije nalazila blizu mesta stanovanja Jena Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensona. No, s druge strane svakako je bila blizu nekome ili nečemu drugome, pa se odista mogla opisati kao obližnja.
Tek, Jen je ušao u ovu kafanu i prišao šanku. To što je odlučio da se napije bio je samo prvi korak. Sad je trebalo odlučiti se za piće.
Napravi korak ka ulici, pa zastade. Šta mi bi da ga ne ponesem odmah? Da, mislio sam da pauziram desetak dana od fotografije, ali taj hobi je droga. Biće mi žao ako ga ne ponesem. Phui…
Jon Vegge Knoor from Hasselblad je obuo svoje najudobnije patike, neke koje su izgledale kao da imaju ugrađene spojlere i maglovke, pa je krenuo u rekreativnu šetnju.
Kako se mašio za kvaku, gotovo instiktivno je znao da je zaboravio da ponese mobilni telefon. Đurađ Talašević, koordinator programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala, tražio je od njega da se ne odvaja od mobilnog telefona i da strogo pazi da baterija uvek bude barem do pola puna. Zgrabio je mrsku spravu sa punjača i uputio se napolje.
– Ovo je već po Marfiju! – reče sam sebi, naglas u bradu kada je u trenutku kada je zaključao drugu bravu i shvatio da mu je novčanik ostao na ormariću za cipele u predsoblju. Otključa dve brave, uđe, uze novčanik, krenu napolje, ali pre ponovnog zaključavanja zastade razmišljajući. Ne, nisam ništa više zaboravio, pomisli u sebi.
Dok se Valex oporavlja, kontaktirala nas je Dana. Kaže, nešto mora da se čini, svet joj se okrenuo naglavce!
Suština pasijansa je naglašeno humanistički nastrojena, posebno prema komšinicama, te smo preduzeli mere. Rezultat je pred vama:
Vodili smo računa, i zaista je Valexov metod korišćenja programa Paint za Windows 3.11 postavio stvari na svoje mesto. Dani želimo uspešno kačenje, a Valexu brz oporavak!
Friday left me fumbling with the blues
And it’s hard to win when you always lose
– Tom Waits
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets jedva je dočekao petak. Ne zato što je to poslednji radni dan u nedelji. Svašta. Naime, Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets nikada nije pravio razliku između radnih i neradnih dana. Samo između dana prazničnih i onih koji to nisu. A ovaj petak je nekako prazničan, osećao je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets i odšetao ka suboti.
Suviše dobro igram šah da bih o njemu pričao. Zato ovaj tekst predstavlja phishing širokog spektra.
Tek ponekada se pojave ljudi koji su bolji od drugih u poslu koji rade. Danas je to posebno teško razaznati: odnosi sa javnošću su dovedeni do savršenstva. I nije slučajno što sportske heroje posebno lepo i lako pamtimo, što možemo čitave timove da nabrojimo bilo kada (evo, recimo, verna ljuba iz cuga, zaustavljena u pranju sudova priča: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević, Binić). Nije slučajno jer se ti ljudi skinu u kratke gaće, pa vidimo uživo Čerčilovu ponudu krvi, znoja i suza (sada bezumno spori kadrovi pokazuju kako Mesija tuku po nogama dok se teniseri peškirićaju svakih deset sekundi). Boltov osmeh na stotom metru nam je nezanimljiv – baš kao i Mesijevih pet golova po utakmici – ali grč na Useinovom licu koji ima u poslednjih pedeset od mogućih dvesta metara upijamo bez daha. Pitanje je samo vremena kada će doping i zvanično pobediti, kada će prestati da sportiste bodu i teraju da piške, jer već jesmo oguglali na vesti o nesrećnim ljudima koji u dvadesetoj godini doživljavaju infarkte baveći se sportom.
Danas je puna godina kako je Šef urbi et orbi objavio da ima zdrav razum, te se ne plaši da ga upotrebi. I tako… Amarcord…
Profesor Babović je živeo miran univerzitetski život, u stanu sa veoma pravougaonom kuhinjom, pravim biserom arhitektonske ideje o socrealističkom stanu za značajno pametne. Na (iz sadašnje perspektive bezumno plaćenoj) mašini za računanje i sve ostalo baškario se TeX, epohalni način za standardizovanje pisanja i dizajniranja naučnih radova.
A ja sam, mladi gimnazijalac, primetio na mašini za računanje i sve ostalo svog druga Save, drugi jedan način za… pa recimo kucanje u časovima dokolice. Vilica koja je zveknula o pod te 1993 godine označila je početak jednog tegobnog prijateljstva koje traje i danas.
Citat dana dolazi od onog ko je toliko slušao Toma Waitsa da mu ni četrdeset bootlega ne bi teško palo neće teško pasti; od onog koji je doživeo da životni san pretvori u javu, sve u žutom okviru; od vrednog đaka koji svoje štreberske ocene objavljuje sa velikim stilom i osmehom koji osvetljava prostore; od pritajenog umetnika čiji talenat za multimedijalnost će kad-tad izaći na površinu; od momka u duši, inače prvog autora Suštine pasijansa koji je saznao u čemu je razlika između gole belkinje i gole crnkinje.
Grba ima taj napadački instikt°,
ne propušta nijedan volej, pa makar to bio autogol!
Igor Rill
Trebalo je primetiti i uhvatiti trenutak i uživati u njemu. Sve to je bilo moguće zahvaljujući perfektnom danu kakav je opevao Lou Reed i perfektnom društvu kakvo ne postoji u drugom kontekstu.
Nije dobro kad se mladom čoveku ispuni životni san. Onda nema motiva da kvalitetno “potroši” ostatak života…
Za potrebe ove priče Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson je morao da ostane kući i smišlja kako da provede ostatak života. Ili bar ostatak dana, za početak. Gledanje televizije nije dolazilo u obzir. Em ništa pametno ne bi našao na programima, em nema televizor. Sa radijom je malo bolja situacija, jer ima radio-prijemnik; ali nema struju. Razmišljao je da posle toliko vremena najzad malo surfuje Internetom, ionako to redovno plaća, al’ onda se setio da nema računar; a ionako nema struje. A da ipak, pomisli Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson, pročita neku knjigu. Odavno mu niko nijednu nije preporučio, a dovoljno je izgradio ukus da ne može da čita baš svaku koja mu padne šaka. Nije voleo one u kojima ima ubistava, one sa patetičnim ljubavima ili hepiendom, one pune loših političkih trilera,… Evo, mogao bi da počne da čita ovu sa žutim koricama. Dan je tek počeo i za vreme dnevnog svetla bi mogao skoro celu da je pročita (nije voleo čitanje uz lampu). Zavalio se u dvosed i otvorio je knjigu. Već na prvoj strani je ugledao dlaku. Na trenutak se zapitao čija bi mogla biti, a onda je zatvorio knjigu i odbacio je od sebe. Kao da je samo to i čekala, doletela je misao sklopljena u četiri reči – simpozijum čitalaca između redova! Knjiga sa žutim koricama je ostala na dvosedu.
Don’t you know there ain’t no devil, there’s just god when he’s drunk.
-Tom Waits
Za potrebe ove priče Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets razmišlja. Želi da bude pravičan i mudar. Ne mora baš kao Solomon, ali možda kao sova; to je već prihvatljivo. Na dobrom je putu, noću ne spava, a ne spava ni danju. Pokušava da uhvati misli koje su stare kao vetar.
Pred Jinom je put. Na simpozijum čitalaca između redova, a Jin nikada nije bio na takvom putu iako je obišao i boravio na mnogim putevima. I uvek se vraćao kući, koja je u raznim vremenima bila na različitim mestima. Jin je u intermecu:
A onda je Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets shvatio – pronaći će svoje srodnike, između redova ili na nekom drugom mestu, svejedno je. Znao je šta može da se desi i pošao srećan i mudar da savlada još jedan put.