Month: December 2011

Nepotrebno znanje

NJastavljamo seriju slika naučnika u mladim danima. Za stariju verziju Karla Fridriha Gausa goglujte 10 DM.Godina 1820. bila je prestupna. Na ostrvu Milosu otkopana je statua (doduše bez ruku) neke zgodne cice; u SAD je izborna godina – Džejms Monro opušteno trči homerun; trapavi eksperimentator Ersted primećuje vezu elektriciteta i magnetizma; ljudska noga prvi put staje na tlo Antarktika; u Engleskoj je porinut brod nevinog imena Beagle. Nemačka, u to vreme konfederacija 39 suverenih država, široko ulaže u kartografiju; od Vojvodine do Danske geometri imaju pune ruke posla. Administracija je jako zadovoljna što se projektu brzo i lako pridružio mladi, ali već poznati dr Karl Fridrih Gaus, isti onaj čika koji nas je mudro gledao sa novčanice od 10 maraka. Nosači geodezijske opreme, sa svoje strane, nisu preterano srećni. Sa njihove tačke gledišta, mladi doktor je definitivno rešio da slomi svoj mladi vrat pentrajući se na planinske vrhove Hohenhagen, Inzelberg i Broken (sic!). Možemo da zamislimo nosače, koji stenju pod teškom opremom, kako besne dok slušaju tiho mrmljanje mladog doktora, koji se svađa sa samim sobom dok u glavi izvodi složene kalkulacije. Verovatno su se žalili suprugama kako je taj mladi doktor ludak koga ne žele da ga nose na duši. I verovatno su im supruge odgovarale da umuknu, jer se posao dobro plaća. Ali mladi doktor izgleda nesalomivo, a na licu mu se vidi nesumnjiv smešak pobednika; verovatno je dopustio sebi i veseli Tako je! uzvik. Merenja koja je izveo, i za koja je izmislio novi instrument (isti onaj koji je Gausu pravio društvo na novčanici), potvrdila su teoriju: zbir uglova u Hohenhagen-Inzelberg-Broken trouglu nije 180 stepeni*.

Broken, vidik mora da je sjajan, čim su Nemci na njega stavili repetitor

Nastavite sa čitanjem… “Nepotrebno znanje”

Još ideja za zimu

Za one koji nije uspeo da probudi jutarnji prilog, ili bi da iskoriste ovo vreme i utonu u (zimski) san…

Evo jednog nesvakidašnjeg buđenja zime…

Ne dajte da vas natpis na kraju filma zbuni. Bil je živ i zdrav, vredan i radan, kloni se javnosti, al’ nećemo o njemu. Nećemo ni o stripu (za sada) koji je izvesnim momcima poslužio kao inspiracija za ovaj film, koji ćete sigurno ponovo pogledati. Winking smile

Engrpski jezik

Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo jesenja zimska.

Koliko me ima danas - zapita se Komšija kad smo se najeli gulaša iz kotlića i prešli na vino, a sve pod orahom...Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.

Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.

Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.

Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.

Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.

Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…

Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.

P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.

(Via)

Buđenje zime

pogled s prozora

Nek nam nosići pocrvene!

Volite li zimu? Kakva osećanja u vama bude pomisao na ovo godišnje doba? Moje “emotivno razmišljanje” prema njoj je sendvičarskog tipa – jedno vreme sam je voleo, pa posle nisam, sad je opet volim. Winking smile Doduše, moja sadašnja ljubav prema njoj nije ništa izraženija od ljubavi prema drugim godišnjim dobima. Ušao sam, izgleda, u ono doba života kad u svakom godišnjem dobu vidiš samo lepe stvari. Smile

U trenutku kada budete čitali ovaj prilog zima će već biti tu oko nas. Neko ju je možda već osetio zbog suviše kratkog/tankog komada odeće ili zbog iznosa na računu za grejanje, al’ ne bih sad o tome. Kažu da ne treba davati savet nekom ko ga ne traži. Stoga dalji tekst protumačite kao predlog, kao ideju, kao podstrek,… Pointing up

Pridružite se nekoj grupi dece koja se igra u snegu. Potrudite se da vas prihvate. Možda će vam biti lakše da to uradite ako krenete sa nekim svojim vršnjakom (nebitan je pol); samo vas “matorih” mora da bude bar 3-4 manje od “mlađih”.

“Podelite” malo dečije radosti. Pomozite im da naprave sneška. Ili iglo. Naučite ih da naprave lepše grudve. Utabajte neku stazu sa njima. Sankajte se s njima. Uvaljajte se u sneg s njima. Smejte se s njima. Pomozite im da se “slikaju” u snegu, pa im pokažite kako se to može (trapavo) uraditi samostalno. Igrajte se.

Kad se umorite, ponesite jednu grudvu kući. Stavite je u neku činiju, pa je uz topao čaj/kakao/kafu posmatrajte kako se topi. Eto tako…

Fotografija dana, 20. decembar 2011

Provokacija i ništa drugo. Čista provokacija… Ama, nije provokacija problem, nego to što sam naseo na nju, a da nisam ni krug optrčao.

Zalomi se ponekad složen radni raspored, pa nema vremena za blogovanje. A onda, kao za inat, nađe se neko da me začikava. I to ko će drugi, nego moji uvek budni komentatori; i to zašto, nego zbog klikera… A nije da nisu znali, postao sam predvidljiv na tu temu. Uslikao sam brzu-brzu-brzu seriju, izveo jednu brzu-brzu-brzu obradu, isekao parče, pa im poslao da se nađe, eno tamo.

A onda dug period bonace, videli ste i sami, ništa celog dana na SP. Šta da se radi… I zato, evo sada cele fotke načinjene jedva iza podneva:

Fotografija dana za 20. decembar 2011.

I tako, pošto je mišn bio akomplišd još za dana, ovo je sam oda namirim običaj. Nyah-Nyah

Očekujem provokacije tipa “klikeri u ključaloj vodi”, “klikeri u bekstvu”, “klikeri i nacionalna samosvest”, “klikeri kao takvi”… U međuvremenu, puštam da se ideja ohladi “na prirodno”… Rolling on the floor laughing

Vampiri ante portas

Mala smo zemlja u kojoj se novac raspodeljuje shodno interesima zatvorenih grupa. A da bi se u grupu ušlo, moraju se raditi prljavi poslovi. Evo primera.

Sjajna je Pekićeva knjiga Kako upokojiti vampira. Ruku na srce, nije Pekićev stil za svakoga, pa ko je nije pročitao nije mu ni zameriti – ponekad mi se čini da sam ja taj koji je lud jer volim da se provlačim kroz meandre Pekićevih zavrzlama. (nota bene: ko god je smislio da osnovnoj školi u Beogradu da Pekićevo ime, očigledno baš ništa njegovo nije pročitao. Jadna deca, kad je dan škole moraju da kopaju po Pekićevim knjigama…)

Jedan od načina ulivanja logikePriča u knjizi se vrti oko izmišljenog Gestapo pukovnika Steinbrechera, koji je predstavljen kao savršeni policijski islednik, konačni rezultat veštačke selekcije svih policija sveta. Osnovno didaktičko sredstvo Steinbrechera je logika, koja (ipak uz podignutu obrvu dežurnih udarača) mrvi sve pred sobom, spaja nespojivo kao savršeni varilac i dokazuje nedokazivo. Demonstrira moć logike Pekić u nezaboravnom dramskom pasažu gde Steinbrecher obrađuje trgovačkog putnika koga neumoljivo vodi od malog čoveka preko strastvenog ljubavnika do opasnog špijuna.

Setio sam se te knjige jer mi je Slučaj dodelio u šake Politiku, dnevni list čudne istorije i sumnjive budućnosti, od 8. 2. 2009 godine. Tu sam doživeo užas čitanja intervjua dr Žarka Trebješanina, profesora Beogradskog Univerziteta na Defektološkom fakultetu (sada taj fakultet nosi komplikovano ime Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju) na predmetu Opšta psihologija, a povodom njegove knjige Rečnik Jungovih pojmova i simbola. Intervju je potpisala Anđelka Cvijić.

Nastavite sa čitanjem… “Vampiri ante portas”

Bruto nacionalna sreća

Ponekad čovek pomisli da nešto nije u redu sa ovom tržišnom ekonomijom… Pa i nije. Stalno neki izgovori. Momentalni izgovor je kriza; no, podsetiću vas da smo počeli da se nadimo na svetsku ekonomsku krizu onog trenutka kad smo čuli za tu sintagmu.

Umesto toga, Kina nam je već pokazala da je tržišni kapitalizam promašen; doduše, takođe nam je pokazala da socijalna pravda ne postoji nigde, ali to je druga priča. Imaju najveći suficit na svetu, a zasnovan je na hiperprodukciji koja bi po udžbenicima ekonomije trebalo da vodi u totalnu propast. Umesto propasti, mogu da kupe pola sveta iz tekuće aktive kojom raspolažu.

Pa kad je ekonomski model tako pukao, kad će jednom da pukne i politički model zasnovan na demagoškim sranjima da su političari došli na vlast samo zato da bi služili narodu? Ponekad se pitamo da li je uopšte moguć model koji nije zasnovan na gramzivim tajkunima, korumpiranim političarima, mitomanima i medijima – koje sve redom zabole krivak za zadovoljstvo naroda, nego se bave krajnjom instancom kanalisanja svog (k ozna kako stečenog) bogatstva – modeliranjem sveta po svom nahođenju.

A onda do mene dođe ovaj snimak:

Predaja kraljevine, a? Samo za račun blagostanja naroda? Raduj se, narode butanski, što nemaš srpske političke stranke tamo. Kojom bi metafizičkom zavrzlamom prosečni srpski političar objasnio da tako kod nas ne može, ne bih umeo da pretpostavim. Verujem da bi, po običaju, na kraju ja ispao kriv što sam im uopšte pomenuo.

(Tnx Goran via G+)

Fotografija dana, 19. decembar 2011

Zadatak je glasio: mora da bude u duhu predmeta koji slikam. Setio sam se kako, ali tek iz drugog puta.

O ukusima se ne raspravlja, reče đavo i skoči gologuz u koprive. Apsolutnom krivicom brata Valexa, koji će to izvesno da svesrdno poriče i negira, navučen sam na literaturu Terija Pračeta. I tako, u danu koji je za nama, stigao je paket od “Lagune”: što volim online kupovinu knjiga, pa to je čudo jedno…

Hteo sam da fotka dana bude nešto na temu tih knjiga, ali nisam mogao da se setim kako bih. Lupao sam glavu, čak i pokušavao nešto tokom popodneva, ali to nije bilo to… I kasno uveče, kad uobičajeno stignem da se pozabavim fotkom dana natenane, krenem da eksperimentišem, sve misleći da ću nekim filterom izvući nešto “posebno”. Ali, to nije to, znao sam odmah. Trebalo mi je nešto drugo, moralo je da bude iščašeno kao što je i Pračetova literatura, a da bude i u duhu projekta “jedna na dan”.

Kao da je proviđenje, pomogla mi je jedna fotka koja je izašla na screensaveru. Elem, ja uredno prikupljam fotke sa portala 1x.com i photosig,com, pa ih trpam u foldere koji su dati čuvaru ekrana koji je stigao uz program Google Picasa. Iskoči fotka koja je napravljena metodom zumiranja u toku okidanja; to je tehnika koju ja ne mogu da sprovedem, jer podrazumeva okretanje prstena na zum objektivu DSLR aparata dok traje ekspozicija. To se često kombinuje sa odloženim blicem i…

Hej, čekaj malo, rekoh sebi, pa ja to ipak mogu da izvedem: umesto zumiranja, pomeriću aparat. Postaviću odloženi blic, pa će okidanje na kraju duže ekspozicije izvući oštar kadar. Samo je još trebal oda izvedem trik: fokusiram scenu u jednom položaju, upamtim položaj ruku, pometim aparat ka objektu, odapnem i brzo vratim ruke u prvobitni položaj fokusa dok ekspozicija traje.

Tako je i bilo. Samo je trebalo potrefiti kadar… Ovo je puni kadar – nema nikakvog isecanja:

Fotografija dana za 19. decembar 2011.

Kadar možda nije idealan ali… Znate šta: mišn akomplišd!… Hej, budite malo tolerantni, nikad ništa slično nisam radio, a ovo nije lako izvesti. Valja da se tek uvežbam; tome će svakako dobro poslužiti oni klikeri… Hot smile

Dan Tri Polovine

Velika sezona zimskih slava je odavno počela – za neke još od Mitrovdana – ali nema veće slave od Svetog Nikole. A kao što je Boris još pre mesec dana primetio, ovo je dan kad Srba ima više nego inače.

Sveti Nikola... Šta reći! Samo svetac je u stanju da u jednom danu poveća broj Srbalja za 50%!Dakako, zašto bi Suština pasijansa bila izuzetak od sveopšteg trenda nacionalne histerije? Dok god bude postojalo ovo mesto, potrudiću se da, u duhu svih ostalih medija na srpskom jeziku, svaki put podsetim vaskoliki auditorijum da je ovo dan kad polovina Srba slavi, a druga polovina ide na slavu onim prvima. Da li ću uvek da koristim tu floskulu baš do u reč ili ću varirati izjavu, sad ne bih znao da vam kažem; tek, zašto bismo mi ovde bili rogati!

Pošto smo nepobitno utvrdili da je broj onih Srba koji niti slave niti idu nekome na slavu značajno velik, a setivši se i da u Srbiji živi tek oko 83% Srba, možemo primetiti da je to negde oko polovine.

Ergo, danas nas ima tri polovine i ja dajem nadimak Nikoljdanu: Dan Tri Polovine. Eto, tako, da znači i nama koji ne idemo nikud. Da se osetimo kao kralj i po, čisto ravnoteže radi.

A kao što znamo, ravnoteža je dobra stvar.