Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ono juče ujutru je bilo tek najava za ovo. Neka vam ne bude mrsko da overite ovaj let… Uh, to jeste let, zar ne?
Setićete se da je već bilo sličnih snimaka na ovom mestu. Ovo je luđe, ako se slažete. Ili nije: Ne znam… Ali trenutak zabeležen od 1:19 do 1:47 je mimo komentara…
Reč-dve o tome ko je Džeb Korlis naći ćete na Vikipediji, a ima jošte i ako angažujete Gugao.
Dragi moji, one vaše provokacije sa klikerima će morati malo da pričekaju. Jež je nestrpljiv da bude fotografisan.
Prošle nedelje, Jasna je kupila na pijaci ježića izvedenog po sistemu krpenjače: to je mrežica napunjena žitom, pa oblikovana kao mali jež. Ideja je da baš liči na ježa kad proklija.
Šta ja znam: od svih kičastih zezalica koje se prodaju kao božićna galanterija, ovo mi se baš dopalo. I reče Jasna danas: hoćeš li da ga slikaš za fotku dana? Jok, ti ćeš!… 
Tek posle slikanja sam video da je makro previše otišao na njušku, a ostavio je “bodlje” van fokusa. Problem je u tome što ne mogu da vidim dobro koliko je oštro dok slikam, postoji neki feler kad aparat interpretira RAW slike. A neću da slikam opet, nego se kažnjavam objavljivanjem greške. Mišn not akomplišd, nego da gledam sledeći put da uhvatim kadar kako treba. Eto, tako.
Da, biće sledeći put: mogao bih da ga štriknem po jednom svakog vikenda do pravoslavnog Božića.
Svaki bog s prezirom gleda na religiozni pluralizam
Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.
Govorimo ipak o vremenima kada je — ponavljamo — taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kako od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome sluzi — Solomunu.
Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun 
je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)”
Dobro de, nisam baš totalno osiromašio. Samo su mi bile nedostupne neko vreme. Ne mojom krivicom.
Juče u 15:51 primih SMS od svoje banke u kojem me obaveštavaju da su mi iz bezbednosnih razloga izvršili privremenu blokadu platne kartice, te da se za detalje mogu javiti kontakt centru. U 15:52 je počela moja Odiseja s zvanjem pomenutog centra, od čega 
sam odustao negde u večernjim satima jer mi konstantan signal zauzeća nije mnogo pomogao u spoznaji šta se dešava s mojom karticom. Sajt banke je, kao najnoviju vest, imao informaciju od pre pola meseca gde se ponose nekim finansijskim rezultatima (što je i dalje slučaj, 24 sata kasnije).
Kod sebe sam imao dovoljnu količinu keša, što nije dovoljno – šta ako se desi nešto nepredviđeno (shodno pripadnosti ovom polu i hetero opredeljenju nisam mislio na hitne situacije tipa “jao što videh slatke cipelice, ne mogah odoleti”)? Kad sam se izvukao od poslovnih obaveza, većina filijala banke bila je zatvorena. Ona jedina što radi nešto duže, u jednom tržnom centru, imala je red koji se protezao do eksterijera. Ljudi s istom mukom kao i ja…
Google je upravo objavio Zeitgeist za 2011. godinu. Ako vas interesuje, skoknite i pogledajte.
Zeitgeist je reč koja zvuči dovoljno cool (ili kako se u godini gospodnjoj 2011. veli, to je sexy) da bi se u današnje vreme koristila kao marker za obeležavanje neke tačke za proveru gde smo i šta smo u funkciji vremena. Termin “duh vremena”, kako glasi prevod sa nemačkog, ovde je sasvim primeren u svom doslovnom značenju. A kako je najlakše proveriti boje duha današnjeg vremena? Pitajte onog ko obezbeđuje najviše interakcija u svetu informacija: Google.
Na sajtu Zeitgeist 2011 naći ćete razne liste trendova – opšte ili po temama ili regionima. Svaka stavka bilo koje liste je praćena detaljnom pričom, pa ćete moći da provedete dosta vremena prisećajući se onoga što je obeležilo godinu za nama kao najpopularnija tema.
Čeprkajte: nema potrebe da vam prepričavam ono što ćete i sami naći za minut ili dva. Nadam se da ćete primetiti da je i srpski među jezicima koje možete izabrati u paleti na dnu prozora.
Evo promotivnog videa, čisto da osetite atmosferu:
Doduše, ne nadajte se mnogo: Rebecca Black je ličnost godine i tu nema leka. No, šta je to spram suptilnog prećutkivanja termina “Occupy Wall Street“.
Neznanje je blagosloveno. Radite šta god hoćete, mislite kako god vam se dopada. Ali, radite i mislite. Nemojte da budete deo krda.
Oni koji imaju višak vremena traže načina da upotpune to vreme nekim ludilom koje nije na raspolaganju svima. Recimo, jedan sa viškom vremena je tako napravio kompilaciju onih koji svoj višak vremena troše na pokušaj fasciniranja drugih i, onako usput, ugrožavanje samih sebe… I tako, imao sam malo vremena, pa reko’ daj da podelim ovo sa vama.
Manje mi je do takvih, mada im skidam kapu na ispoljenoj dozi ludila. Meni je više stalo do onih koji su uspeli da naprave sve ove kadrove. U mnogim slučajevima, to nije bio lak zadatak.
Kako bih se ja menjao sa njim, nemate pojma… Ali ne može. Svako dobije po jednu priliku u životu. Ja sam svoju iskoristio pre skoro pola veka.
Dragi gosti u poseti – retka prilika da oni dođu nama, a ne mi njima. I to Robert, stari drugar, već petnaest i po meseci, poveo i roditelje sa sobom. Tu smo se nešto preganjali oko smokija, nije hteo da mi da ni komadić, pa zamalo da ostanem gladan dok smo pili tatin cider domaće proizvodnje… Nije omanulo par ekspozicija…
Nema velike priče, jašta: mišn akomplišd.
Jedino… Vidite li ovu belu omču dole levo? To je pakovanje onih klikera. 
He, he, he… 
U svakoj borbi neko biva osramoćen. Ali se svet i dalje kotrlja
Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara — čovek. Među njima stvar izgledaše ovako:
Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besprekorno i precizno kao elektronski mozak.
Tako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin — ličnost u kasnijim događajima drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena, Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena.
Devora beše ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš ona, vatrena proročica, sada razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu borbu protiv ugnjetača, ona je ulivala hrabrost u mekušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodišnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustrašiva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, među kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedostojne ljudi.
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 15)”
… ako nema ništa bolje, a hitnja je velika.
E, znaš ono kad je bilo bombardovanje i to. I sad pazi, ortaku jednom tu iz kraja, riknula gumica za kasetofon. Ma, znaš ga, bre, nosi stalno džitru u nekoj zelenoj futroli. Viđ’o si ga garant. E, sad, pazi foru. Lik ne može da nađe nigde gumicu tu za kasetofon. Fora je što nema gde nije tražio, al’, bre, to bombardovanje, pa niko ne radi i tako. Smorio se k’o Džej na basketu. I sad fora je što je lik nekako provalio da mu pasuje ono na kraju kurtona, ono gde piše made in usta. E, i sad… Kako nisi vid’o gde piše to? Pa, kad nikad nisi odmot’o kurton do kraja, jebote. I sad, fora je da taj obruč, prsten, štaliveć tu na kraju fino obreže i onda mu služi k’o gumica za kasetofon. E, frka je što to drži dandva i moraš da staviš novu. Imao on tako dvatri kurtona da mu se nađe, da zameni. E, ali je fora kad je presušio, pa otiš’o do kioska da kupi nove i sad kaže onoj ribi što radi unutra “je l’ imate kurtone?”, a ona kaže “nemamo”, a on pogleda onako izlog i pita “poslužiće mi i ovi baloni, dajte mi dva komada hitno”. Fora je kad se riba ta u kiosku zaprepastila k’o Đelić sad kad je čuo da je dao ostavku.
Što te ne ubije, čini te jačim, kaže narod. Lomim prste i sve nade ulažem u jadnu nadu: ako moje dete preživi odrastanje, Musa Kesedžija će oglasiti potrebu za posestrimom vilom. Sa iskustvom, dakako.
Ognjen već sedmi dan ima temperaturu. Ništa veliko, ali i ništa drugo. Niti curi nos, niti kašlje, veseo je, ništa ga ne boli. Ali stalno nekih 37 sa tri-četiri, i ponekad, a obavezno noću, temperatura skoči i na 39. Lokalni dom zdravlja ima ugrađen alarm Ognjen approaching (iz već opisanih razloga), a doktorke su već iskusne u izbegavanju davanja bilo kakvih mišljenja (omiljena rečenica je Skidajte temperaturu pa vidite), pa nemamo kud nego da tražimo drugo rešenje. Danas smo ga našli u Bolnici za pedijatriju KBC Zvezdara Dr Olga Popović–Dedijer.
Šta će tamo biti – ne znam, idemo u 17:00. Ali radoznalog me majka rodila, pa sam informacije potražio po Internetu, inače noćnoj mori naših (nadobudnih, nesposobnih i nezainteresovanih za bilo šta osim titule) lekara. Adresa je http://www.kbczvezdara.org/?p=81. Bolje da je nisam našao.
Nota bene: sledi crnohumorna zabava. Molim one sa slabim nervima i/ili hipertenzijom da prestanu da čitaju ili da popiju lek.
Svi spremni? Niste, ali nema veze. Idemo!
Narode moj, čujte i počujte! Kliničko – bolnički centar Zvezdara urbi et orbi, celom svetu, svih Eratostenovih 40 hiljada kilometara u obimu, ama i zadnjoj planetarnoj rupi sa dial-up Internet konekcijom, ponosno predstavlja: Bolnicu za pedijatriju Dr Olga Popović–Dedijer!
Nastavite sa čitanjem… “Smeh očaja”