Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći

Verovatnoća i statistika su matematičke discipline koje su svojevremeno izazvale novi talas razvoja matematičkih teorija, ne manje značajan od onog koji je nastao nakon razvijanja teorije infinitezimalnog računa.

No, nećemo se baviti proračunom verovatnoće da vas u nekom kafiću u Vićenci, u sredu ujutru kad je lepo vreme, neposredno pre prvog srka caffe latte doppio ogrebe gazdaričina mačka po ruci dok se iz pravca šanka, sa zvučnika radio-aparata ljubičasto-zelene boje čuje peta Mokranjčeva rukovet – jer verovatnoća da se to desi  je svakako broj veći od nule, što nam je dovoljno.

Nego hajde da ispitamo empirijsku verovatnoću da se desi ovo što se već desilo. Pazi sad.

Nastavite sa čitanjem… “Hajde sad da malo pričamo o verovatnoći”

Iskrenost, posvećenost i odlučnost: osnove uspešnog i nadahnjujućeg motivacionog govorništva

Nikad ne potcenjujte moć jasne namere. Ako je vaša namera pritom i iskrena, opredeljujuća za budućnost i nadasve takva da oblikuje vašu suštinu kao ljudskog bića, tada je sve moguće.

Empirijsko svojstvo sopstvenog primera je presudan činilac u održanju iskrenosti. Niko nikad neće moći da vam kaže da pričate koješta ukoliko mu sopstvenim primerom pokažete da ta vaša priča ima materijalnu potporu u egzaktnom delovanju.

Evo i ilustracije. Ovaj čovek je definitivno moj heroj dana i ja mu se divim do imbecilnosti.

Ovaj čovek je postavio nove standarde u motivacionom govorništvu. Svi koji dolaze za njim biće neuspešni ako ne učine isto ili bolje. A ako pak uspeju u svojoj nameri, biće to zato što su stajali na glavi eeee, ovaj… na ramenima ovog moralnog, jel’te, diva.

Za početak prozivamo Vuka Vujičića.

Sad je pravi čas da ponovo razmislimo o tome da li je ideja o smaku sveta loša ili dobra.

Treto dne obeležavanija roždestva tvojego

Ala vreme leti!… Ala vreme zimi!… Proleće je, nekako, najlepše jer imamo utisak da lakše dišemo. Može biti, nije to samo utisak. Rođendan nam je.

Ako ideja ima više nego vremena da se saopšte, to je motor za dug život. E, sad se tu postavlja pitanje kompasa, ali to je tema za sitničave.Pre tačno tri godine, to jest 1096 dana, da ne kažem 26.304 sata iliti 1.578.240 minuta, Suština pasijansa je ugledala svetlost dana. U internetskim razmerama, to je već cela generacija. I za to vreme, desilo se mnogo toga. Ako smo već na brojevima, to je nešto preko 4.300 priloga i preko 4.600 komentara koje ste čitali tokom štogod stotina hiljada poseta. Bili smo uz vas novim prilozima svaki dan osim tri nedelje u avgustu 2013, kada smo morali da smirimo loptu da ne bismo ostali u sinkopi koja je, mukom redovnog života, predugo trajala.

Tokom te tri godine, ekipa Suštine pasijansa je narasla sa jednog ludaka na Sedam samuraja Skoja i jednog lajavog krelca, čak je i Glugenije Svemogući vodio glavnu reč a da nije hteo da se potpisuje, tražili smo i nalazili načine da vam nešto kažemo ili prećutimo, tražili smo i nalazili načine da vi nama nešto kažete ili prećutite, a uvek smo dosledno ostavljali stvari nedorečenim baš onoliko koliko je vlasno da vi sami budete koautor svakog priloga.

To nije malo.

Nastavite sa čitanjem… “Treto dne obeležavanija roždestva tvojego”

Utovar nedeljom, 23. mart

Ode mart, majkumu! A, ne. On još nije

koja je kraća? sad ne znam da l' je deset sati il' je krajnje vreme... :\U jednom od krajeva Srbije postoji izraz za devojku koja se udala, a da nije zatrudnela – udala se na prazan stomak. Naravno, većina nas prazan stomak vezuje za prazan tanjir i/ili prazan džep. Ne treba previše pameti da se zaključi ko će posle poslednjih najsvežijih izbora ostati praznog stomaka. A razmišljanja da li ćemo se tako praznostomačni pre udati na zapadu ili na (severo)istoku su suviše utopijska. Ako nas iko bude uzeo, ulogu udavače sigurno nećemo igrati; u najbolju ruku će nas tretirati kao siroče.

Ima i gorih stvari od sažaljenja. Samosažanjenje, na primer. Ta osećanja ostavljamo malodušnima, a nama hrabrima tugu rasterujemo rasplamsavamo rasterujemo današnjim Utovarom. Winking smile

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. mart”

TT: Pun krug, puna brzina

Ostrvo Man je, kažu, mirno mesto. Tamo odlaze da žive oni kojima je pun kufer užurbanosti i stresa, nego biraju život polako. I sve je sporo i spokojno.

Osim jednom godišnje, kada sa održava najbrža ulična moto-trka na svetu: TT. Evo, baš ove godine će biti 100 godina od prve trke. Tim ludijanjem smo se već bavili na Suštini pasijansa pre petnaestak meseci, kad smo utvrdili da trkačima treba oko 17 minuta da naprave krug od 60 km. Dakle, prosečna brzina je oko 210 km/h.

Ako volite takve egzibicije, a vi se smestite udobno, turite sliku preko celog ekrana i pokrenite ovaj video zapis: pred vama je pun krug. Svih 60 km.

Nastavite sa čitanjem… “TT: Pun krug, puna brzina”

Zamajac, ergo žiroskop. Nauka, ergo čudo.

S obzirom na to da smo dugo čekali da objavimo ovaj prilog, postoji realna mogućnost da ste ovo već videli na nekom drugom mestu. Ne mari: za čuda koja postoje, na Suštini pasijansa uvek ima mesta. Pa da su sto puta ponovljena.

Dragi moji, čudo zamajca: obrtni moment u akciji.

Nastavite sa čitanjem… “Zamajac, ergo žiroskop. Nauka, ergo čudo.”

Crveni balon (slikom)

A sad nešto raskošno. Praznik za oko i dušu: remek-delo filmskog jezika.

Molim vas, pronađite 35 slobodnih minuta i tek onda pogledajte ovaj film.

Film Le Ballon Rouge (1956) je dobitnik Oskara za originalni scenario (jedini kratki film koji je osvojio Oskara tog ranga!) i Zlatne palme ukategoriji kratkog filma na Filmskom festivalu u Kanu 1956. Osvojio je i druge brojne nagrade, kojekuda po svetu.

I moje srce zauvek, još od davnih dana…

Nastavite sa čitanjem… “Crveni balon (slikom)”

Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.

Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”