Category: Likovna umetnost

Pretvaranje ideje u svetlo, liniju, boju, oblik, odnose u ravni i prostoru

Skladište (puno) grafita

Pre svega, fer upozorenje: ovo je jedan od onih video-radova čiji autori su mislili da idealni slušalac ne sam oda je glup, nego je i gluv, pa mu treba servirati agresivne glasne, besmislene zvuke koje neki eufemistički nazivaju muzikom. Utišajte zvuk. Upozoreni ste.

Elem, dadoše grupici ludaka otvoren račun za boje i veliki prostor da slikaju po zidovima do mile volje. Toliko su poludeli da su beke zidove omolovali dvaput. Paj’ sad.

Ko je ukapirao, a ko nije: ovo jeste reklama. Više o firmi koja pravi ove boje u sprejevima naći ćete ovde.

Blade Runner u akvarelu!

Ima već tri dana otkad sam otkrio ovo čudo, ali i dalje ne znam šta da mislim o tome. Da li čovek oseća kompulsivni nagon za radom ili je genije, ja ovog časa ne mogu da kažem.

Evo o čemu je reč.

Da, dobro vidite: polučasovna verzija filma Blade Runner (1982), jednog od najznačajnijih u žanru naučne fantastike, rekonstruisana posredstvom 12.597 minijaturnih akvarela složenih u niz koji čini animirani zapis.

Presudite sami.

Kad ti Dali pakuje snove

Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.

Da se zapamti.

Једна од пре: изложба

Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.

Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.

са изложбе, да иде на изложбу

(веелика је овде)

Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.

Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.

Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.

Gde su moji stripovi?!?

Sinoć sam natrapao na dokumentarac “Secret Origin: The Story of DC Comics“. U samom Pre Fejzbuka i kablovske...uvodu, negde u drugom minutu, Mark Waid izgovara sledeću rečenicu: “Kada sam imao 8 godina, majka me je naterala da prodam đubretaru sve svoje stripove za 2 centa po komadu”.

BAM! U trenutku mi se vratila slika kako, na početku prvog razreda osnovne, otvaram donju pregradu plakara, tamo gde sam uvek držao stripove, i zatičem je praznu. Osetio sam skoro fizički udarac u grudi, kao da me je napao neki nevidljivi superzlikovac iz tih istih stripova. Kao i kod čoveka koji je od devedesetih pisao scenario za Supermena, Fleša i kapetana Ameriku, ispostavilo se da je antagonista imao ljudski alter ego u vidu moje keve, koja je procenila da će me stripovi odvlačiti od učenja i odlučila da ih pokloni nekom klincu iz susedne ulice. Njene supermoći su bile jače od mojih…

A gde su vaši stripovi?

Umetnost može da promeni svet

Tako glasi odgovor na pitanje postavljeno na Suštini pasijansa pre oko trinaest meseci.

TED: Ideje vredne širenjaOvaj blog je postojao svega nekoliko dana kad sam prvi put postavio jedno predavanje sa konferencije TED. U prilogu “Može li umetnost da promeni svet?” ekscentrični i beskrajno šarmantni konceptualni umetnik koji se svetu predstavlja inicijalima JR predstavio je jedan neverovatni i prekrasni humanistički projekat u kome je pomagao da se tihi čuju.

Molim vas da najpre pogledate to predavanje (čak i ako stega pogledali ranije) i da primite teze koje su tada izrečene. Na kraju, obratite pažnju da je JR, na kraju predavanja, sa bine konferencije TED objavio početak projekta Inside Out. Tu počinje druga epizoda ove priče.

Nastavite sa čitanjem… “Umetnost može da promeni svet”

Planetarna slava, ali kasno

Uprkos svemu ću ustati. Uzeću moju olovku koju ostavih u mom velikom obeshrabrenju,  nastaviću sa mojim crtežom.
-Vincent van Gogh (30. mart 1853 – 29. jul 1890)

Vincent, godine 1866.Na današnji dan, pre 159 godina, rođen je najpopularniji, najskuplji, najžaljeniji, najvoljeniji i još mnogo naj, slikar postimpresionizma. Priznajem da nisam među onima kojima je Van Gogovo slikarstvo najbolje na svetu. Ne mogu da kažem čak ni da ga volim, ali poštujem svakako, i kao istoričar umetnosti nalazim izvesno uzbuđenje u nekim njegovim slikama.

Značaj Van Goga na potonje slikarstvo nije sporan i mora se priznati da je neobičnom igrom života svet ostao uskraćen za plemenitog božjeg čoveka, ali je dobio slikara čiji radovi dostižu astronomske sume. Kao što je red na Suštini pasijansa, obeležićemo datum njegovog rođenja, ovog puta crtežima.

Devojka na kolenima (1881)

Nastavite sa čitanjem… “Planetarna slava, ali kasno”