Month: November 2011

Ground control to Major Tom

Slavnog 12.11.2011 godine, u 19:00 pušteno je, nakon godinu i po, u rad svih šest traka beogradskog mosta Gazela. Tim povodom, srećnici koji u Beogradu ne žive imali su čast preskočiti ushićenje lokalne televizije Studio B. Novinari imenovane televizije su tokom procesa izveštavanja o srećnom događaju veoma, veoma često napominjali da je Beograd dobio-takoreći-nov-most. Kada kažem veoma, veoma često, pod tim podrazumevam svaku rečenicu. Kad se o dotičnoj frazi razmisli, nijedna reč koja je čini nije tačna. Beograd nije ništa dobio, on taj most sve vreme ima. Takoreći novo može i jednostavnije da se kaže: staro. Posao na mostu ni blizu nije gotov – trenutno je samo pušten saobraćaj, a dodatni radovi na obezbeđenju konstrukcije mosta tek slede. Da mi je cilj da budem cinik, kao što nije, rekao bih: Beograd ima stari čardak ni na nebu ni na zemlji. Pa o čemu se onda radi?

Perspektiva u službi otrežnjenja: Gazela iz potpornog ugla
Perspektiva u službi otrežnjenja: Gazela iz potpornog ugla

Radi se o opštem trendu sinergije politike i medija. Znamo mi to, stalno nam se dešavaVarijetet Homo Sapiensa zadužen za ukrštanje sa medijima: PR. Treba da poskupi struja i/ili gas? Nema problema, sad će kakav teniser da uzme par trofeja. I tako redom, znamo napamet: tu su besmislene izjave stranačkih lidera dok u pozadini kadrovici upijaju reči svojih gospodara; scene u kojima političari i njihovi analitičari kuckaju nešto po tastaturi zabrinutog pogleda; puštanje u rad infrastrukturnih objekata kao povod za blagu reč. Ukratko, političari i mediji se prosipaju kao dažd na izmučenu čeljad.

Nastavite sa čitanjem… “Ground control to Major Tom”

Hrana za dušu

Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.

Pogledajte spot.

Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.

Kapa dole autorima spota.

(Via)

1000

Dobro jutro! Imam nešto da vam priznam. A vi nemojte da se ljutite.

Keep on rockin' "zbogom Kikindo, na k... na 1000 načina". tralala

Ovo je hiljaditi prilog na Suštini pasijansa. (Weeeee!…. Party smileMartini glassPointing upRolling on the floor laughingBowlNoteStarStarStarMoneyFingers crossedWho me?)

Postignuto je za 234,2916667 dana rmbačenja. To je prosek od okruglo 4,26818424328641 priloga na dan. Hot smile Boktemazo, da sam radio nešto pametno, možda bih i zaradio neke pare.

Hiljadu zašto, u gradu ima higijena, ima svašta, a vi kako te... kako ste?

I to bi bilo to. Prvi beli kamen međaš kraj puta. Ostali kamenovi će biti sivi, pa ih više neću objavljivati. Osim ako ne bude razloga za to. No, na dve ‘iljade bih baš mogao da preispitam neke druge odnose. Pored mene je još nekolicina vrednih momaka (momci u duši; inače sve ozbiljni ljudi) sa kojima ću da pokrenem nešto malčice zanimljivije nego što je to bilo do sada.  Drugim rečima, ko je sve ovo pročitao do sada, ni pakao mu neće teško pasti. Međutim, najteže vas tek čeka. Devil Ne bojte se, neće ništa da boli. Angel (Bwahahahaha!….)

Fotografija dana, 12. novembar 2011

Kada je novembarski dan sunčan, onda je baš sunčan. Tada bude moguće hvatati neverovatne boje koje u drugo doba godine ne postoje.

Već sam stekao neko iskustvo sa momentima kada u novembru bude lepo vreme. Tad valja izlaziti iz kuće i hvatati poslednje tragove sunca, jer toga neće biti do kraja marta. Istrčao sam u dvorište i rešio da napravim neku ekstravagancu sa bojama, pa šta god ispadne.

Brzo mi je u kadar upao nekakav mali crveni kišobran sa dečijih kolica, okačen u našem dvorištu o komšijinu kotarku. Uzeo sam to čudo, odneo ga u baštu, pa krenuo da se zevzečim sa njim. Već dok sam radio, setio sam se jedne sesije od prošle godine u kojoj sam došao do nemogućih kombinacija boje svetla. Bilo je jasno da ću izvesti nešto slično, ovog puta baš ekstravagantno zbog crvene boje kišobrančića. Gurnuo sam ga u stub za lozu, pa slikao odozdo spram neba… Brzo sam došao do rezultata koji sam posle zgotovio u obradi.

Fotografija dana za 12. novembar 2011.

Istina je da su plava i žuta malo dopingovane, ali ko je mogao da odoli. Kad napravite efikasan hodogram obrade, tada eksperimenti ne bole. Just kidding Mišn akomplišd.

S malim kašnjenjem: Happy Birthday, Neil Young!

U danu za nama, dok sam se ja odmarao celog popodneva i večeri, promakla mi vest da je rođendan Neilu Youngu. Pa dobro, u Kaliforniji je devet sati manje nego ovde kod mene, tamo je sad popodne i žurka se tek priprema.

Neil Percival Young je rođen u Torontu 12. novembra 1945. godine. A dalje je sve istorija, poput one informacije da je pod uticajem visoke temperature napisao Down by the River, Cinnamon Girl i Cowgirl in the Sand u intervalu od oko 48 sati. A album Everybody Knows This Is Nowhere (1969) čak ne smatramo ključnim delom Majstora…

Jednom ću vam detaljno pričati o tom čoveku i o razlozima što ga poštujem više nego bilo koga od stare garde ko je još uvek aktivan na sceni. Za večeras, povodom 66. rođendana, izvlačim njegov najluđi nastup u poslednjih desetak godina (a imao ih je nekoliko vrednih trajnog pamćenja), zabeležen na velikoj sceni festivala Glastonbury 2009. godine.

Ako nekim slučajem nemate vremena, premotajte na drugu polovinu poslednje numere u špilu. Mada, bilo bi korisno da pogledate sve, jer Neil Young je čovek čija poruka se tumači između redova. A ako nemate nameru da ovo slušate glasno, idite i radite nešto drugo.

Samo napred.

Bila je ovo klasična literatura. A sad malo prangije koju je cela jedna generacija u Sijetlu imitirala, a samo je nekima uspevalo da liče.

Nastavite sa čitanjem… “S malim kašnjenjem: Happy Birthday, Neil Young!”

Prava jesenja

Dok ja ovde pravim reda po Suštini pasijansa, hajde da turimo malu muzičku zavesu na ovaj jesenji dan.

Ništa posebno. Prosto, Mostly Autumn mi je najdraža grupa koju sam otkrio u poslednjih desetak godina. Ne prestajem da je slušam već tri godine.

Ako niste zimogrožljivi, otvorite prozor, a onda pustite ovu pesmu ponovo i glasno.

I dišite punim plućima.

O čemu čovek da misli dok avion u kome sedi pada

A o čemu biste vi mislili? Iz pozicije posmatrača, sve je to veoma lako.

Budući da je direktor kompanije za marketing, Ric Elias je neko ko po prirodi svog posla ima potrebu da iskazuje moć sugestivnog govora. Ali, u ovom petominutnom izlaganju na konferenciji TED, on nije morao da sprovodi nikakve tehnike socijalnog inženjeringa nad publikom. Čovek je prepričao istinito, do kosti ogoljeno iskustvo sedenja u avionu za koji je znao da će nasilno prekinuti svoj let nedugo po poletanju.

Srećom, bilo je to danas legendarno prinudno sletanje aviona u reku Hadson, u januaru 2009, kada je pilot uradio, kažu, sve što je teoretski moglo da se zamisli kao idealan potez – ljudi u debatama nisu našli rešenje bolje od onog što je čovek učinio kad nije bilo vremena ni za kakve kalkulacije. Ali, to znamo danas. Dok je avion ponirao ka reci Hadson, Mr Elias je imao kad da bude sam sa svojim mislima. I to ga je promenilo za ceo život.

Pogledajte ovo inspirativno predavanje. Titlovano je na srpski, pa nećete imati problema da ga ispratite.

Ne vredi komentarisati. Mi nismo bili u koži tog čoveka. Spekulacije su bezvredne.

(Via)

Porodica Kliše

Da li su se klišei jednog društva iole promenili tokom poslednjih decenija? Verovatno jesu, jer smo postali robovi tehnologije preko svake mere. Ali neke paralele opstaju već pedesetak godina. Prava reč je pogođena: zapravo, robujemo klišeima.

Kakva samokritika šabloniziranog društva! Uračunajte vreme kad je ovo pravljeno: bilo je to vreme kad je propaganda odgovarala socijalnom blagostanju. Ni briga nije bilo previše: banke se još nisu toliko uzjebale kao s početka 21. veka,  srednja klasa je cvetala u obilju, a rat u Vijetnamu je tek bio u zametku… Tako da je samokritika bila nepoželjna: šta ima da ukazuješ na prazninu potrošačkog društva kad je svima lepo!

Zato je valjda ovaj klip i ostalo u bunkeru nekoliko decenija, dok se ne slegne toliko da svi priznaju činjenice. Mene, pak, fascinira to što je i u socijalističkim zemljama vladao sličan klišeizirani koncept porodičnog blagostanja. A te šezdesete i sedamdesete… Uh, pogledajte i sledeći klip, pratite slike na ulici, biće vam jasno na šta ciljam.

Kapirate?

Fotografija dana, 11. novembar 2011

Ponekad te slika sustigne tamo gde si najmanje mogao da očekuješ…

Tokom popodneva sam svratio u banku da odnesem AdSense ček (spasibog, jedva se nekako nakupilo za isplatu posle… posle dosta vremena), pa usput stanem i pred bankomat iliti uređaj u narodu poznat kao “zid plača”.

Izašle su mi samo novčanice od 500 dinara; ne pravim pitanje, nego je bitno za priču to što su novčanice ispale zadnjom stranom nagore. Da su novčanice bile složene kao i obično, verovatno nikad ne bih uočio ovo što se zateklo na jednoj od njih, gornjoj u šteku. Pogledajte:

Ajd’ što sam se uzdržao da se ne nasmejem glasno pred poprilično naroda koji je bio zatečen u banci, nego… Kako da vam kažem: ovo apsolutno liči na moj rukopis. I ne samo to: ja sam levoruk i kad nešto precrtavam, onda to činim zdesna ulevo i odozdo nagore. Probajte sami: ako ste desnoruki, najverovatnije precrtavate sleva udesno, takođe odozdo nagore. To znači da je onaj ko je odlučio da devalvira ovu novčanicu za jedan dinar takođe, gle koincidencije, levoruk. Secret telling smile Ajde-de, nego ovo je malo previše – i levoruk i rukopis koji liči… Boga mi, vreme je za zna-se-koju špicu.

Odjavljujem se uz konstataciju da motiv na fotki jeste incindentalan, ali je novčanica bila zanimljiva i kao predmet makro fotografisanja. Mišn akomplišd. Winking smile

Fizika? Ko im je kriv kad nisu sponzoruše!

Priča je jednostavna: svi junaci nikom ponikoše. Ministre Obradoviću, kako te nije sramota!

Danas sam naišao na vest da dve petnaestogodišnje devojke iz Niša, Irena Đorđević i Anđela Šarković, učenice gimnazije “Svetozar Marković” u Nišu, ne znaju da li će moći da se takmiče na Međunarodnoj olimpijadi znanja iz fizike, biologije i hemije, jer nema ko da im plati avionske karte do Durbana u Južnofričkoj Republici. Sudeći po vesti koju sam našao na sajtu Blica (odakle sam maznuo i fotografiju bez dozvole, ali valjda se neće ljutiti), reč je o iznosu od 3.000 evra.

Da su pinkulje, već bi se našao neki sponzor.

Kratki siže dešavanja:

Nastavite sa čitanjem… “Fizika? Ko im je kriv kad nisu sponzoruše!”