U zatvoru za kriminalno loše autore scenarija°, jedna grupa zaverenika pokušava da obrlati neočekivano dobrog autora da ih izvuče preradom scenarija samog filma. Pretnja kiblom je bila dovoljna i siromašak se dao na posao.
Šta se onda desilo?
Month: April 2014
Na granici ukusa, ali…
Reč je o poigravanju sa emocijama, sa idejama, sa umetnošću, sa kičem, sa nasleđem. Sa iskustvom, sa reputacijom, sa obrazom. Sve to. Ali pritom nemojte zaboraviti da je taj čovek našao to što je tražio.
Nije bilo često, pa se uvek primećivalo: kada neki ugledni muzičar totalno zaokrene kurs svoje muzičke plovidbe, većina će mu okrenuti leđa. Međutim, većinu čini krdo, ono koje se kreće po inerciji, a ne po pameti: ne možemo da oslovimo ono epsko “zna narod” i da pritom očekujemo da nas iko prihvata ozbiljno. Ali ne treba ni preterivati, pa zato nećemo pokušavati da se misaonim ekperimentom stavimo u kožu Ričija Blekmora (Ritchie Blackmore) i tako pokušamo da dokučimo šta je on to zapravo uradio. Ne znam koje demone je pratio kada je parkirao svoju karijeru u stabilnoj romansi sa Kendis Najt (Candice Night), ali primećujem da mu je lepo i da ga zabole patka za ceo svet. Malo li je?
Dakle?
Duga
Ivicom grebena
Gledali smo ranije slične stvari. Ali ovako nešto nismo. Ovaj lik je klinički slučaj.
Komentar je izlišan.
Budi čovek
Danas su se stvari odvijale k’o na filmu. Sve neke gluposti koje je prekidala zvonjava telefona, smučilo mi se. Jedva sam dočekao da opadne tenzija i da na miru pogledam šta ima novo u svetu muzike. Neću valjda da čitam dnevne novine, tu nema ničega novog niti će čega biti, za duže vreme.
Krenem da obilazim uobičajena mesta koja se bave novim muzičkim izdanjima i pažnju mi privuče komentar jednog od novih albuma u kome recenzent hvali autora kao “malog Springsteena”. Opa, bato, odavno tako nešto nisam pročitao, može da bude zanimljivo. Recenzenti znaju nekada da preteraju u svom oduševljenju, nekada bezobrazno lažu, a sa mnogima ne delim mišljenje – odavno sam naučio kome mogu da verujem.
A najviše verujem sopstvenim ušima! 
Razglednica iz Kikinde
Nežne guze
Pazi sad: prati pažljivo svaku reč.
Ptice
I only want you to be mine
Ovaj stih mi je rekla svaka žena sa kojom sam bio…
I only want you to be free
A ovaj ni jedna! 
A kada ih čuješ zajedno iz usta jedne neobične i fine dame odmah se upitaš: pa ljudi moji, gde rastu ovakve žene?
Ima ih, ima, samo daleko odavde. Na Novom Zelandu.
Maštam kako na brzinu pakujem najneophodnije stvari, sređujem papire, kupujem avionsku kartu i letim kao ptica… Sve dok me surova realnost, na ovaj ili onaj način, ne spusti na zemlju.
Gde si, bre, pošao Srbine? Ti bi da letiš? E, to ne može!
Једна од пре: све укриво
После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.
Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.
Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.
(велика – овог пута препоручујем да се погледа)
Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.
Peskara
Iskreno, nisam baš nešto srećan zbog tog naslova, ali stade mi mozak totalno – ne mogu da smislim ništa bolje osim prevoda originalnog naziva ovog kratkog filma – a nisam hteo da u naslovu ulazim u kliše objašnjavanja kako je ovo postignuto da bi ličilo na dioramu.
Svejedno: ostajem opsednut ovim rezultatom i opčinjen ovom tehnikom izvedbe. I uzdišem, jer ja ovo nikad neću moći da napravim… Osim što nemam strpljenja da pronađem mesta gde bih mogao da izvedem takve kadrove, obaška sam siguran da nikad ne bih imao snage da potrošim velike pare na tilt-shift objektiv…