Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskopavamo stare informacijepo netu i slažemo ih u posebnu fasciklu.
Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.
Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.
Ponosni otac pokazuje sina celom svetu.
I ko bi rekao da će on jednog dana postati dork… droko… doktor, um, k-hm, nauka.
Ne verujete? Gledajte:
Verujete li sada?
Ne verujete? Gledajte:
Verujete li sada?
I tako, prešišali ste godine besprekornog vida, potreba za dobrim pogledom je najzad premašila sujetu pred ogledalom i shvatili ste da bez naočara ne možete. Krenuli ste putem bez povratka i taman ste se navikli – kad ste ostali bez vizuelnog pomagala. Šta sad?
Sad pinhole 
Svakog dana nešto novo. Proverili smo u brojnim situacijama – radi. Probali smo i one pinhole cvikere, i šta reći, nego – radi. Imalo bi se o čemu diskutovati.
Upamtite ovaj trik, ne znate kad će vam zatrebati.
Naši stari znanci iz Veritasijuma i ovog puta se suočavaju sa nekim bitnim kosmološkim pitanjima. Ovog puta, ta pitanja se odnose na vezu između brzine širenja kosmosa i brzine svetlosti.
Recimo… Postoji li logično objašnjenje za činjenicu da relativna brzina između dve udaljene tačke, nama na suprotnim stranama horizonta, zapravo iznosi 2c? Kako to? Postoji li i ono što ne vidimo? A gde je to?
Samo polako.
Od ovog silnog cirkusa za koji i dalje mislimo da nam ga je priredila priroda, zaboravili smo da će uskoro početi svetsko prvenstvo u fudbalu. Nije da mi to nešto osobito znači: odrekao sam se čak i one tradicionalne dve-tri utakmice koje sam nekada odgledavao na Mundijalu, kako bih onda opet bio miran sledeće četr godine i živeo u ubeđenju da, zapravo, nisam prestao da pratim taj tzv. sport još 1979. godine.
A onda, kao grom iz vedra neba, pogodi me empirijsko saznanje o tome kako se u Srbiji igra fudbal. I to onaj, tobože, na najvišem nivou.
I onda, posle takvog saznanja, znam da ću opet biti miran od pokušaja da gledam fudbal barem pet sledećih godina. Jedino, velim, nije fer što su mi to priredili baš uoči Mundijala.
Jebigica.
Hajde da manje pričamo, a više posmatramo.
Razvuci sliku, ne bilo ti zapoveđeno, preko celog ekrana.
Kako je lepo manje pričati, a više posmatrati.
Dođu, tako, neka čudna vremena kad pametni odu daleko, budale ostanu blizu, a fukara zavlada. Kada čovekoliki trijumfuju, čestiti se stide, a govna isplivaju.
Nastavite sa čitanjem… “Stecište onih koji ne smeju da misle svojom glavom”
Neko je bio veoma vredan, pa iskopao snimak poslednjeg izdanja emisije “Beograde, dobro jutro“, koja je emitovana kada je Duško Radović već znao da neće biti više.
Nastavite sa čitanjem… “Laku noć emisije "Beograde, dobro jutro"”