Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ponedeljak je, red je da vidimo kakvih novosti ima na planu ekstremnih i ostalih nesvakidašnjih delatnosti. Ovog puta, čovek je rešio da se otisne u visine uz pomoć balona punjenih helijumom. Koliko je to bilo ozbiljno, shvatićete kada budeete čuli kasirkinu pouku o bezbednosti… Amerika, bato! Standard! I kasirke te uče šta je bezbedno!
I tako…
Najbolji detalj: faca kasirke u Wal Martu tri sekunde pre kraja ovog video zapisa.
Najpoznatije pomračenje koje nam priroda priređuje je ono koje je nekada° pripisivano božijem besu i raznim natprirodnim silama: to je pomračenje sunca.
Nekada° se svet plašio toga, pa se krio po budžacima dok talas tame ne prođe. Leka nije bilo dok nauka nije preoblikovala svet da razume prirodne pojave.
Nastavite sa čitanjem… “Postoje različiti oblici pomračenja”
U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.
E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.
Nastavite sa čitanjem… “Kako trenirati živce teoretičarima zavere”
Aj’ malo metafizičimo.
Niste se bavili temom “kuda ćemo posle”, jer niste imali potrebe za tim. Doduše, kada ste izgubili dragu osobu, imali ste svojih pet minuta nasamo sa idejom o tome da je ta osoba otišla na Neko Bolje Mesto i da tamo nema više ni briga ni patnji, ni žurbe ni stresa, ni novca ni briga, ni juče ni sutra. A onda vas je neko cimnuo za rukav i već sledećeg trenutka ste opet razmišljali o neumitnostima i izgubio se sanak pusti.
Ali, čekaj malo: scenariji “šta biva posle” se polako približavaju stvarnosti i samo je pitanje kada će iz već obrađene teme u SF-u preći u domen mogućeg, pa verovatnog i, najzad, realnog. Međutim…
U nedeljno jutro, tema koja je više od onog što većina nas želi da primi u sebe. Poezija! I to kakva! Nemojte da bežite: obećavamo vam veliko zadovoljstvo. Prpeustite se slici i reči.
Baci preko celog ekrana i uživaj u HD kvalitetu. Vidimo se kroz četiri minuta.
A onda, i u slovnim znakovima, na dva jezika.
Poznajete li ikog ko ne voli “Leteći cirkus Montija Pajtona”? Koliko znate o toj produkciji? Ne, nećemo vas terati da primetite kako i “Monti Pajton” i “Neven” imaju iste preteče, nego bismo ovog puta hteli da vas podsetim ona one ludačke kolaž-crtaće koji su se pojavljivali u početnoj i odhjavnoj špici, kao i između skečeva. A te animacije pravio je jedini Amerikanac među Englezima, čovek kome je od cele rodne Amerike za sve ove godine ostao samo vrhunski predmet sprdnje: Terry Gilliam.
U sledećem video-isečku. čovek objašnjava kako to radi.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. A kad je uz to još i genije, bolje ćete proći ako se ne opirete.
Ne, ne mislimo na one prve tri patetične noći krajem marta 1999, kad smo sprovodili zamračenje prozora, kao što su nas učili na časovima ONO i DSZ, ne bismo li prevarili bombardere. Mislimo na spontano zamračenje u kome odjednom ostajemo bez svog osvetljenja u noći, ama iz bilo kog razloga.
Kako bi izgledala noć pod vedrim nebom kada bi jedan velegrad prestao da osvetljava sebe i sve oko sebe? Ništa se ne bi videlo? Ili bi se, može biti, ipak videlo sve? Neko je to istražio. I evo hipotetičkog rezultata koji ne bi bio daleko od stvarnosti.
(Ne grešite dušu: razvucite ovo preko celog ekrana i gledajte kako dolikuje.)
Zen. Ne treba tekst. Treba slika, treba ton. i to je dovoljno.
Ajde sad lepo razvuci sliku preko ekrana.
E, tako. Nema dalje. To je to.
Vredne ruke, malo ideje, malo veštine, malo alata… I dok dlanom o dlan, nastane delo sa dušom. Pazi sad.
Govorili bismo o predmetu koji je pred vama stvoren, ali vi već znate šta je to. Podsetilo vas je, verovatno, na onaj predmet što na tim šuškavim listovima ima i nekakve znakove, što bi kod nekih možda izazvalo podozrenje. Ne treba se plašiti: knjiga je plemenita stvar, pa taman bila i bez slova.
Ово сам давно обећао. Лако је обећати, сви се одмах сете оне пословице о обећању и радовању, и нико баш озбиљно не очекује некакво испуњење. Но, није разлог у томе. О Култури је тешко писати. Не зато што је сложено (а јесте) него што га има много, и што је много лепше то читати.
Зато, данас, само о једном мањем делу те велике приче, и великог дела (тј магнум опуса) Ијана М Бенкса: о парама, односно како без њих. И то не у оном смислу “данас сам шворц, како ћу изгурати до сутра” него “лова није битна и не мора ни да постоји”. Како рече Фредерик Пол у Хичијима, “згртање лове има неког смисла до првих сто милиона, после већ ваља видети шта би се с тим дало учинити за човечанство, иначе губи смисао”. Бенкс не да не иде том логиком, он је потпуно заобилази. Паре су примерене оскудици, паре су средство за расподелу беде, правичну или не, и паре и стварају оскудицу. Јер, ако би сви имали све што им треба, чему паре?
Ту већ ступамо на чувени ШББКББ терен, шта би било кад би било – где је Бенкс у јако разређеном друштву. Аутора који су замислили друштво без новца има јако мало. Један пример су “Звездане стазе”, али је ту Роденбери замислио некакву врсту војно-државног социјализма, где можда не постоји економска, али итекако постоји физичка принуда. И где је Федерација једно острво чијим обалама харају разни Ференги и где се, вала, вазда нешто ратује, и зато су и они заувек под војном управом. То још није то.
У “Времеплову” је Херберт Џ Велс измислио Елоје и Морлоке, који заиста живе у савршеној хармонији без новца… осим данка у крви, тј позивања на вечеру. Хакслијев “Врли нови свет” чини новац небитним, али ту нема слободе, то је кастински систем. Рејнолдсова Демархија има сву могућу слободу, али у новчаној привреди – све важи што се изгласа, ништа није забрањено против чега није изгласана одлука, сви гласају, а шта кошта има да се плати. Чак и Хајнлајн на свом “Слободном месецу” наплаћује и ваздух. Јер све су то друштва оскудице; ничега нема у произвољнм количинама. Што ваљда нико није ни покушао да замисли, до Бенкса.