Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Lik se spustio niz jednotračno šinsko vozilo montirano negde u Austriji i pritom nije iskoristio kočnicu nijednom.
Eto, što ti je dekadentna Evropa. Samo časak dok nas uvedu u EU, tako ćemo i mi. Ama, samo da Dinkić vidi. Pokažete mu ovaj film, pomenete reč “Kopaonik” i eto rešenja u roku od tri meseca – od Pančićevog vrha do Blaca.
Treći dan Jazz & Blues festivala: seča drva i šutiranje cepanica.
Pa šta da se kaže: ne može baš sve baš uvek savršeno. Treće veče festivala je bilo zaduženo za blues. Srećom, samo dva benda. Kažem “srećom”, jer stvar je jasna: teško je biti zanimljiv sa tim žanrom. Prvi bend je ekipa koja zna da svira, ali to znanje troši da u maniru dečurlije skida raznu muziku s ploča (CD-ova, štajaznam) i u hotel wave maniru reprodukuje muziku u deset stilova. Ni ideje ni orijentacije. A magiju, izvesno, nikad nisu ni imali. Infantilno poimanje muzike: Blues Hammer. Žao mi je što večeras nismo zakasnili sat vremena na svirku, eto to je.
Zato je drugi bend očarao šarmom. Takođe guslaju blues bez kraja i konca, ali ovog puta umeju da gone štimung, umeju da ispolje identitet i, što je najvažnije, umeju da prepoznaju kad počnu da dave publiku pa brže-bolje preduzmu nešto po tom pitanju. Dobri profesionalci, pančevački bend po imenu Blue Family.
Ne pominjem ovo da bih izvestio sa festivala. Što se mene tiče, ono što sam čuo u četvrtak i petak je dovoljno da festival nazovem odličnim, a profesionalni kritičari neka slobodno ljuljaju promaju, pevajući, u uzletu nadahnuća, o zagubljenim snovima, ispražnjenim kriglama i prolupalim godinama (a? jesam li dobar?). Pričam o dva benda jer sam prethodne večeri primetio priličnu korelaciju između toga koliko je neki bend zanimljiv i koliko ih fotografišem. Za dosadnjakoviće, koji po prilici nemaju ni scenski nastup kao što nemaju ni ideju zašto bi svirali na sceni (njihov domet je nekakav krajputaški klub pivopija), nisam imao mnogo razumevanja kroz tražilo – malo sam ih i slikao.
Zato sam dobre bendove slikao izdašno. A iz količine, u ovom slučaju izvučene iz fotoaparata kome nije mesto u uslovima lošeg svetla, rodilo se i štogod nazovi-valjanih fotki. Sve su one večeras bile reporterske – klasični blues ne obezbeđuje kapacitet za scenski zanimljiv nastup – pa se nisam mnogo ni dvoumio oko izbora. Zgrabio sam prvi (od šuma čisti) total benda, doduše izrezan iz punog kadra, i evo ga ovde.
Poslednja beleška samom sebi: definitivno zaboravi na ISO 400 sa ovim aparatom. ISO 200 je OK posle veoma pažljive postprodukcije. U međuvremenu, jedan veliki mišn akomplišd: posle ne znam koliko prilika da mlataram digitalcem po sali pozorišta u Kikindi, najzad sam našao formulu za rad iz ruke. Istina, ovo je prvi put otkad koristim aktuelni hodogram za obradu i konverziju…
Troslovni je bio glavni u kraju. A onda se pojavio Gremlin.
Troslovni je znao da “biti mangup” ne znači ići uvek glavom kroz zid. Znao je na skoro svakom zidu da nađe vrata, a i lepu reč da se ista otvore.
Plav kao Bred, visok taman koliko treba, građen idealno za tu visinu. Grub u licu, ali u isto vreme i lep. Onako muški.
Čak i da nije svirao gitaru – a svirao je dobro – malo koja curica u kraju bi mogla da mu odoli.
Troslovni je bio predmet obožavanja i idol mladim tinejdžerima. Troslovni je bio predmet zavisti kod ovih drugih, starijih tinejdžera. Troslovni je bio glavni u kraju.
A onda se doselio Gremlin.
Saznao sam tek dva dana kasnije.
Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.
Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.
Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.
Slava majstoru.
Da mi je više vremena kao što nije… Ali možda nije kasno za neke od vas da se priključe prenosu…
Ne znam da li pratite šta radi NASA; ja tek ponekad zavirim na sajt. Tačnije, uzdržavam se da ne gledam češće, jer se izgubim surfujući tamo k’o magarac u magli, redovno gubeći pojam o vremenu. No, aktuelne aktivnosti su apsolutno zanimljive.
Danas u 16:02 po našem vremenu, biće lansirana nova misija ka Marsu. Raketa Atlas V će podići u orbitu i usmeriti aparaturu ka Marsu, gde treba da stigne u avgustu 2012. Centralni deo te aparature je vozilo Curiosity, koje je najteže i najveće teledirigovano vozilo za istraživanje planeta koje je NASA do sada napravila.
Ova grdosija je teška preko jedne tone, duža od dva metra i koštala je 2,5 milijardi dolara. Skupo, ali ajde-de, bolje da troše pare na to nego na ubijanje ljudi po svetu. Glavna karakteristika je to što će se vozilo i instrumenti napajati iz sopstvenog izvora. Elem, umesto slabašnih solarnih panela, turili su bateriju koja sadrži oko 4,8 kg plutonijum dioksida. To će obezbediti operativnost noću i, pogotovo, tokom Marsove zime.
S obzirom na gabarit, osetljivost opreme i rizik da se baterija ošteti, scenari osletanja koji je primenjen na vozila Pathfinder, Spirit i Opportunity neće biti primenjiva. Umesto toga, lakše je pokazati nego ispričati. Gledajte.
Istražite malo više i sami. A sad trk da isprobate vezu sa Nasa TV.
(Via)
Mala video-ekstravaganca. Jedna od boljih koje sam imao prilike da pogledam u poslednje vreme…
Video je sjajno urađen, ideja je briljantna, nego me nešto drugo brine…
Hoće li naša deca “putovati” samo ovako? Šta će biti sa pravim lutanjem po svetu?
Drugo veče Jazz & Blues festivala u Kikindi. Trijumf vrištećih dama…
I opet, baš da ne izveštavam sa festivala, jer vremena nemam, a ima ko to da radi. Makedonski džezeri su nekome možda i bili zanimljivi, ne mogu da kažem jer me takve forme uopšte ne zanimaju. Ali, zato druga dva nastupa: morao bih dugo da razmišljam ako bi bilo potrebno da se kaže da li je bolji nastup pružio dvočlani italijanski bend Musica Nuda (kontrabas i glas, dakle zaista ogoljena muzika!) ili kvartet fantastične pevačice i autorke Veronike Harča (Harcsa Veronika).
Moj eksperiment fotografisanja se nastavio. Cele večeri sam radio ISO 400, što je spram dominantnih ISO 200 prethodne večeri uslovilo mnogo više šuma koji sam uspeo nekako da kompenzujem obradom i smanjenjem dimenzija. Izabrana fotka je sa nastupa ekipe Musica Nuda:
Ako se ne varam, ovo je već bis. Tako malo ljudi, a tako mnogo muzike, rekao je Al Jarreau o njima. Tako malo ljudi, a tako mnogo kanalisane energije, dodajem ja. Verujem da prepoznajete delić atmosfere sa te svirke. Ako je tako, onda – mišn akomplišd. 
Treće večeri ću da radim samo ISO 200, mislim da će biti bolje. Čuće se…
Dolazi ono doba godine kad se prave rekapitulacije. Mnogi to zaključe u novembru kako bi urednici mogli da završe posao do kraja godine. Tako i ovo…
Ostalo je još nekoliko dana do zatvaranja takmičarskog foto-konkursa jednog od najprestižnijih časopisa na svetu. Imati fotografiju koju National Geographic prihvata, predmet je posebnog prestiža. A kakve fotografije se tu nalaze, teško je poverovati na prvi pogled: jasno je da je i vrhunskim profesionalcima veoma stalo do toga da se nađu u biranom društvu.
Portal The Atlantic je, po starom običaju, napravio selekciju fotki sa ovogodišnjeg NG konkursa od koje će vam zastati dah. Mislim da nema potrebe da pričam mnogo. Tek, preporučujem da prebacite izbor na rezoluciju 1280 tačaka ako imate čestit monitor i dobar protok na netu.
Obećao sam sebi: jednom, ama jednom ću imati fotku vrednu za slanje na taj konkurs. Ne, ne bih se nadao ičemu, ali prosto da zadovoljim estetski kriterijum. To je vredan cilj i ja ću mu težiti.
(Via)
Nije bila mračna i olujna noć. Trebalo je da bude, ali takve su vam vremenske prilike. Na svakog ludog naučnika koji je imao prikladnu gromovnu oluju baš u noći kada je njegovo dovršeno Veliko Delo ležalo tamo, na laboratorijskom stolu, imate desetine onih koji bespomoćno sede pod mirnim zvezdama dok Igor obračunava svoj prekovremeni rad.
Gornji pasus potiče iz “Dobrih predskazanja”, moje omiljene knjige Ser Terija Pračeta. Doduše, napisao ju je zajedno s Nilom Gejmenom, takođe svojevrsim ludakom (autor serije stripova “The Sandman” i niza romana od kojih je meni omiljen “Američki bogovi“), saradnja koja je lepo opisana na kraju knjige: “Teri Pračet ustaje rano ujutru, Nil Gejmen rano popodne. Ova knjiga je nastala u onih četiri ili pet sati kada su obojica bili budni.”
No, ovaj put ćemo se fokusirati na Pračeta. Ima zašto. Najprodavaniji je britanski pisac 90-ih (trenutno je na skromnom drugom mestu), rangiran je kao sedmi na listi stranih autora u SAD, a do sada je prodato 65 miliona primeraka njegovih knjiga koje su prevedene na 37 jezika. No, to su samo cifre, čovek bre piše bogovske knjige.
A ima i još jedan razlog. Ovaj post je ucena. Kakva? Saznaćete na kraju 
Istina, ovaj snimak nije za one koji ne razumeju engleski malo bolje; potrebno je da poznajete finese engleskog da biste razumeli ovaj klip u punoj meri. Kako god, ne mogu da odolim: iako je sadržaj konotiran kao blesava šema dešavanja, ovo je deset minuta koje ćete provesti pametno, jer ćete naučiti nešto.
Juče smo Igor i ja otkrili novi sinhronicitet: sadržaj klipa ima veze sa naslovnom temom sledećeg broja National Geographica. A ta tema je… E, pa sačekaćete da izađe novi broj; nećete se razočarati.