Month: November 2011

Rekao sam sebi da neću nositi fotoaparat na koncerte. I opet… A da nisam, ne bih pohvatao sve ovo…

U Kikindi se upravo održava Jazz & Blues festival, deseti po redu u sećanje na našeg preminulog druga Gezu Balaža Garija. Svirao sam sa Garijem nekad davno, bili smo deo jedne zanimljive priče pre tridesetak godina, nije bitno. Garija više nema da svira sa nama; živ je kao sećanje, a ako čuje ono što mi slušamo na festivalima, onda je verovatno zadovoljan… Neću sad da izveštavam sa festivala; napisaću neke crtice kad se festival završi; četiri večeri pune dešavanja, biće svega i svačega. Tek, prvo veče je bilo odlično: tri nastupa, svako za sebe sjajno.

Mlatarao sam fotoaparatom tokom večeri; osladilo mi se. Već imam neko iskustvo sa slikanjem ovakvih situacija i znam za mnoge zamke. Prvi put sam se odlučio da slikam sa ISO 200 i ISO 400 – pa šta bude. A obično bude toliko šuma da ne znam šta ću sa njim. A onda sam se setio da nikad nisam probao granice ISO faktora otkad koristim Lightroom; bilo je za očekivati da postoje neki pomaci. Setio sam se toga dok sam čekao da počne svirka. I da vam kažem: drago mi je što sam to uradio, jer je dobitak bolji nego što sam  se nadao…

Bilo je nekoliko snimaka izvedenih ciljano za fotku dana, od kojih je jedna “incidentalna” ispala tako da sam petnaestak minuta zurio u nju… U poslednji čas sam odlučio da neću da je lansiram kao fotku dana; umesto toga, pokušaću da nahvatam još sličnih fotki sledećih večeri, pa ću izabrati neku. Evo jedne fotke koju sam uradio iz ruke u ekspoziciji samo 1/13 (ali sam aparat naslonio na lice dok sam gledao kroz tražilo):

Reč je o grupi po imenu Frame Orchestra. Ne znam ništa o njima, čuo sam ih prvi put. Na slici nedostaje harmonikaš koji je , kao, glavni (on je levo od kadra), ali ovde ne jurimo reporterski snimak, pa to sad nije važno; uostalom, imam i dobru “reportersku”, ali nije ovako dobra kompozicija.

Ta stojeća lampa, koja je predstavljala kulisu za bend (sviraju kao u dnevnoj sobi, šta li), mnogo je smetala da izvedem ispravan kadar; gitarista je bio zaklonjen na većini fotki. Potrefila se dobra kombinacija obojenih svetala: zelena sa zadnje strane (vide se reflektori) i crvena s prednje, dobar komplement. Zelena korona na glavama gledalaca daje posebno dobar kontrast; to je i presudilo da izaberem ovu scenu kao fotku dana. Da ne pričam previše, jer je kasno: mišn akomplišd.

There is no spoon… There is no spoon…
Benasta primisao se pretvorila u benastu fotografiju. Tako to biva.

Više ne znam kad mi je upalo u misao i zašto. Lažem, sećam se: tokom radnog vremena, čekao sam na neke odzive od kolega i za to vreme sam prevrtao neke šalala blogove. Na nekoj fotomontaži, beše ono “There is no spoon” dete iz filma “Matrix” sa nekim stvorom umesto Nea, nisam ni gledao dalje… Međutim, zakači mi se ona misao iz scene “There is no spoon” u kratkoročnu memoriju, pa nikako da je izbacim odatle. Ode, pa se vrati, i tako satima, još od ranog popodneva.

Negde oko ponoći, pijem čaj od mente, kašičica u šolji, okrećem da rastopim med i rashladim napitak, kad evo ga opet… There is no spoon, there is no spoon…

Držim tako kašičicu u ruci, there is no spoon, there is no spoon, o boktemazo, dosta već jednom, smejem se glasno, there is no spoon, Jasna zaviruje iz predsoblja da vidi jesam li ja to najzad poludeo baš-baš da se vidi, there is no spoon, vidim fotoaparat na pedalj daleko na stolu, pa reko’ daj da vidim je l’ ima te kašike ili nema, there is no spoon, there is no spoon, neću da je savijam, mi po kući ne savijamo inventar da bismo dokazali da ga nema, nego sve mislim, there is no spoon, ako je nema, neće dospeti na fotku, a ako je ima, mišn akompišd.

I odradim četiri ekspozicije onako, sirovo, iz ruke, bez pripreme, bez malog tronošca, bez merenja, bez ikakve ranije ideje o rezultatu, neka je đavo nosi, samo da mi izbije tu misao iz glave već jednom.

I šta da vam kažem:

I tako to: ima kašike, ima kašike. Uspeo sam da zaustavim glupu parolu onog ružnog deteta iz filma, a usput i mišn akomplišd!