Month: November 2011

Fotografija dana, 20. novembar 2011

Ponekad iz mene izbije stari ljubitelj mačaka… A ova je izazvala i jednu asocijaciju…

Odavno u kući više nemamo mačke. Razjurili ih kerovi koji, osim što su lepi, nisu ni korisni ni isplativi. Ali dobro ,to je neka druga tema: kad živite u kući u varoši u kojoj ima mnogo paorskih dvorišta, onda je mačka neophodna. Pogodićete i zašto…

Svakakvih mačaka je bilo u našoj kući. A najbolji lovac od svih beše neka mačka koja se prišljamčila u domaćinstvo kao ratni veteran: bila je to ona poludivlja “tigrasta” sorta, a kad je došla već je bila bez repa i bez jednog oka. Tamanila je pacove do mere da ih na kraju više nije bilo na tavanu. Noćima smo slušali borbe na tavanu, a onda smo s jutra zaticali pacove na travnjaku, pa čak i na terasi. Manje gadljivi bi se prisetili da je to bio dobar znak: kada mačka ostavi svoj ulov ispred domaćinovog praga, to je znak vrhunske privrženosti domaćinstvu – to zver deli svoj plen.

Svega toga sam se setio kad sam danas, ispred pekare, video jednu mačku kako mirno leži na zimi dok ljudi prolaze. Prišao sam joj lagano u nameri da je ne uplašim dok je budem slikao – i uspeo sam. Ostala je da leži i kad sam otišao.

Fotografija dana za 20. novembar 2011.

Možda scena nije baš najprijatnija za gledanje, ali tako je to u stvarnom životu – suočavaš se i sa stvarima koje nisu baš lepe za gledanje. Što se mene tiče, ovo je uspešno uhvaćena slika životinje sa kojom sam imao kontakt očima. Mišn akomplišd.

Happy Birthday, Skydog!

Da nije podleteo motorom pod onu prikolicu i da je uspeo da pregura sledećih četrdeset godina, kao što je to uspeo njegov brat, Duanne Allman bi u danu za nama verovatno organizovao neku žurku da obeleži svoj 65. rođendan. Otišao je da svira negde drugde tri nedelje pre nego što će napuniti dvadeset pet.

Ostaće da se pitamo šta je sve moglo da bude. Bio je zvezda, ona najsjanija.

Gitarista kakav se verovatno neće ponoviti. Onaj mali što je danas na njegovom mestu… Blizu je, ali ono je sasvim drugi senzibilitet. Pa dobro, ostaće zapisi. Vredni zapisi.

Nema više ko da napravi ovakav solo. Ima drugih, istina je, i to doooobrih. Ali niko ne zvuči tako kako je zvučao Skydog.

Ko zna pravi li žurke tamo gde je sad…

(Tnx Brian via FB)

Slave u Srbalja

Hajde da se unapred odredi ko ima koju slavu, da bismo videli “kod koga ćemo sada da žderemo”. Slava i igara…

Zeleni zub prezire slavu! Ali voli slavski kolač.Tu i tamo radoznali internetski surfer će naći razne tekstove o istoriji slave kao religijskog običaja. Od toga ko je uveo, a ko definisao formu, pa sve do toga ko je od poznatih ličnosti kod koga bio i šta je pojeo. K’o što je red, naći će i tekstove “iz dobro obaveštenih izvora” da su slave karakteristične samo za Srbe. Što, je l’ te, implicira da ko ne slavi slavu – taj nije Srbin.

Kako su mnogi Srbi intimno rehabilitovali Boga, tako su krenuli da se prisećaju običaja koji nikad nisu poštovali. Čast izuzecima. A prisećanje se, kao što znamo, obično svodi na ko je šta rekao, kako je ko šta uradio “onomad prošle godine kad smo bili kod njega”, a na “televiziji su rekli da je drugačije”, a ko bolje zna od televizije.

Televizija će nas svake godine iznova naučiti da je slava Nikoljdan najveća srpska slava. Dalje će nas naučiti da se njena veličina (slave, a ne televizije) ogleda u činjenici da jedna polovina Srba slavi ovu slavu, a druga polovina ide na proslavu. Treća polovina sedi kući i čekajući novu lekciju sa televizije rešava multidimenzionalne skupove u nameri da dokuči koliko polovina čini jedno celo.

Nastavite sa čitanjem… “Slave u Srbalja”

Pozdrav četvrtom saradniku Suštine pasijansa

Vreme je da pozdravim četvrtog stalnog saradnika Suštine pasijansa. Još jedan stari drugar iz virtuelnog sveta kreće u akciju. Ekipa je najzad kompletna!

Poslednji koji se pridružuje prvom timu stalnih saradnika Suštine pasijansa je Boris Bjelošević. Morao sam da budem malo strpljiviji dok nisam dočekao njegov pristanak, ali kao da nekud žurimo – znam da je vredelo strpljenja.

Aleksa puta pet! Fotku potpisuje novi saradnik Suštine pasijansa!Možda ste Borisa već upoznali prateći njegove komentare na Suštini pasijansa. Možda se vaše pamćenje odaziva na prilog o jednoj veoma zanimljivoj fotografiji koju je načinio uz pomoć jednog šarmantnog mladića. A možda se setite i nedavnog priloga o jednoj pesmi, koji mi je Boris poslao, pa sam ga ja objavio.

E, odsad će Boris objavljivati direktno, sam potpisujući svoje priloge, kao što je red.

Kao i u slučaju saradnje sa Milošem, sad sam u situaciji da psujem na zlehudu sudbinu potpadanja pod uticaj virtuelnog sveta. Elem, ni Borisa do sada nisam sreo uživo, a već bi i udba pogubila konac kad smo se združili. I u zbrci u kojoj sam ovih dana, požalim mu se da ne mogu da premotam dovoljno unazad. Na to me moj (očigledno dovoljno mlađi) drugar podseti na epizode koje sam i sam zaboravio… Eh… Drugovali smo u nekim esnafskim budžacima starog Sezama. Pa se to proširilo na prekopavanje šta ja to imam u svojoj fonoteci, a šta ima on, a da se tiče Saše Vasića (uh, duga priča), pa reč o ovom, reč o onom… Bilo je toga, nije da nije.

Kaže da mi još nije zaboravio, mada beše poodavno, ono što sam mu učinio kad sam ga imenovao kao “kolega Boris Bjelošević” u nekom stručnom članku u jednom časopisu. Dok sam ja zaista smatrao čoveka kolegom (u to vreme sam se bavio istim poslom kao i on), njegovim kolegama je to zvučalo a bit too much, pa su ga oslovljavali “zvanično” neko vreme… U krajnjoj posledici, ispadoh kriv što su drugari s basketa prestali da koriste pretprošli nadimak u žaru igre (“Drrrrs! Dodaj, sam sam!”); uh, nisam znao da moj loš uticaj dopire baš dotle… Surprised smile Embarrassed smile Just kidding Winking smile

Prvo Borisov prilog ćete pročitati nekoliko minuta posle ove najave: u tekstu je opisan arhetip ponašanja u onome što uskoro započinje u zimskom talasu: “Slave u Srbalja“.

Utovar nedeljom, 20. novembar

Pitali Jovana Hadži Kostića kako postiže da napiše toliko komentara svakog dana. Otkud vam toliko ideja za “Tako reći nezvanično (TRN)”, pitali ga. Čitam novine, pa izdvojim samo nekoliko gluposti, govorio je on.

Ispovest nepoznatog autora

Ostavite svoj automobil na parkingu ako ste malo više popili u restoranu. Odvezite se kući autobusom.Hteo bih da podelim sa vama iskustvo koje se tiče pića i vožnje.

Elem, pre neko veče, izađem na večeru sa nekim prijateljima. Pa eto, popio sam malo više piva nego što sam isprva mislio da ću popiti. Shvatio sam da sam mortus pijan i – nećete mi verovati šta sam uradio – odlučio sam da odem kući autobusom. Da, autobusom.

Kući sam stigao sigurno i bez ikakvog incidenta. A to me je baš iznenadilo: jer znate, ja nikad pre te večeri nisam vozio autobus.

– * –

Naduv'o se pa ga boli patka za fudbal... Čekaj malo: pa reprezentacija Srbije igra nezainteresovano i bez potrebe za džointom. Koji nadrak onda da ih čuvaju?Specijalci su čuvali naše fudbalere u Hondurasu. Baš mi je milo. Samo mi nije jasno zašto.

Mislim, koji su andrak oni tražili u Hondurasu? Ako im je bilo do igranja fudbala sa sebi ravnima, mogli u da odu u bilo koje selo na Ibarskoj magistrali i da se pokrljaju sa ekipom.

I onda bi ostalo novca za put one dve devojčice u Južnoafričku Republiku.

– * –

Wonderbra je kao kesa čipsa – tek kad otvoriš, shvatiš da je poluprazno.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. novembar”

Simbioza

Još jedan primer, ovog puta virtuelni, udruživanja interesa u prirodi u cilju boljih uslova za preživljavanje.

To, izgleda, nisu naučili samo još oni koji nam kroje kapu.

Oprobajte ovaj film u HD rezoluciji, ako imate resursa.

Namerio se junak na junaka

Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.

Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.

Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.

Drž’te se.

Namerio se junak na junaka.

Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.

Muzika iza koje nema dalje.

Imate li omiljeni zvuk?

Ima čovek omiljeni zvuk...

Slanina. U tiganju. Ako snimite zvuk slanine u tiganju i pustite ga ponovo, zvuči kao pucketanje na staroj ploči od 33 i 1/3 obrtaja. Skoro isto. Mogli biste da ga zamenite za taj zvuk.

Tom Vejts (Tom Waits),
na pitanje “Imate li omiljeni zvuk?”

 

Tragajući malo, priznajem nedovoljno, za muzikom i zvucima koji su uticali na Toma Vejtsa nabasao sam na neke zvučne zapise koje je pominjao, a za koje smatram da su vredni deljenja. Voleli Vejtsa ili ne.

$#$

Prelistavam novembarski National Geographic

Pa dobro, šta sam ja to Bogu zgrešio, pa da moram da dobijam zgužvane primerke? Ima li koga da to spreči?

National Geographic Srbija, novembar 2011.Kreten se vratio. Onaj isti koji savija National Geographic popreko, pa slomi riknu. Ovo je drugi najgori lom koji sam imao u kolekciji projekta “pretvori časopis u origami pred kućom pretplatnika”. Gotovo je: jedino rešenje za ovaj košmar je da prestanem sa pretplatom. Moj poštar rešio da me vrati u dvadeseti devetnaesti osamnaesti vek, pa to ti je. Toliko mi je zgadio pristigli primerak da mi je trebalo nedelju dana da ga prvi put otvorim i prelistam, a gotovo deset dana da pročitam prvi članak. Dobro de, bilo je malo i gužve i prokrastinacije, svega je bilo, samo moj poštar opet gužva moje časopise.

I evo, dve nedelje su prošle otkad mi je novembarski broj stigao, a ja stižem tek u prvoj noći vikenda da prelistam aktuelno izdanje za vas…

Znate već kako ja to radim svaki put: pola litre jakog čaja od mente, a u slušalice puštam Radio Paradise… Wow: Ray LaMontagne – Henry Nearly Killed Me! Kakva mina, brate: nema pisanja dok se ovo ne završi!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam novembarski National Geographic”