Month: November 2011

Što bi ono rekli ovisnici o kladionicama: “iz keca u dvojku”: da nije bilo jednog škart-snimka, ko zna kad bih uslikao ovo. A kanim se odavno.

“Da li mi ovo dobro stoji?”, upita me Jasna. “Slaže li mi se sa bluzom?” Jao, što ne volim kad mi ostavlja ta pitanja. No, šta da se radi: posao joj takav da je u kontaktu sa mnogo ljudi, mora da misli na spoljni izgled. Ja radno vreme provodim u trenerci i papučama… A to o čemu je pitala je neka đinđuva, nešto veliko i komplikovano, ima je odavno. “Pridrži ovo, uperi ka toj đinđuvi, sad ćeš da vidiš!”, rekoh i dadoh joj LED lampu da osvetli to čudo. Uhvatim jedan kadar i najzad ocenim naglas: “Odlično je! Evo, vidi!”, kao da nije već videla u ogledalu… Samo je odmahnula glavom; šta će, vezala se s ludakom, pa sad trpi.

Mislio sam da sam našao fotku dana u jednoj jedinoj ekspoziciji. Za sve ovo vreme otkad traje projekat ‘jedna na dan”, to sam uspeo možda još jednom ili dvaput, ne sećam se tačno.

Ali, vraga: tek kad sam otvorio fotku u Lightroomu, shvatio sam da je mutna. Pa da, bila je to ekspozicija od jedne desetinke, presporo da se uradi makro iz ruke. A krupni plan, moralo je da ide kao makro. Jooooj, hoću pravi fotoaparat!…

Nije bilo druge nego da odem do mesta na kom Jasna drži svoju kolekciju perlica, ogrlica, đinđuva, raznih čuda kojima ni imena ne znam. I poigram se onako, bez nekog određenog cilja osim da dosegnem nekoliko ekspozicija kojima mogu da se igram. Radio sam pod malim blicem u aparatu (bilo mi mrsko da kačim veliki) i jedini pravi zadatak beše da napravim snimke koji su pravilno osvetljeni. Nije bilo lako, ali sam uspeo: na kraju sam se malčice igrao nekim filterima i na kraju dobio ovo:

No, bilo je tu još zanimljivih uglova (ovo nije cela širina palete đinđuva) i efekata (mada je dominirala baš ovakva obrada), pa je opet radila statistička metoda “eci peci pec”… Ne: dopala mi se ravnoteža koju sam, sasvim slučajno, pogodio sa ova dva krupna komada na ključnim tačkama kadra. Scenu sam iskosio tokom slikanja i uopšte nisam imao ideju da dobijem baš to. Eto, da ona fotka rano popodne nije ispala škart, ko zna kad bih došao do ove. Mišn akomplišd.

Ovo bi moglo da boli… A sad jedan dokument na moj račun.

Bez obzira na varijabilni tempo objavljivanja na Suštini pasijansa (a tako će i ostati), neki plan mora da postoji. To je posebno postalo izraženo sad kad je organizovana ekipa saradnika (uskoro kreće i četvrti stalni saradnik): valja praviti rasporede.

Otkad sam krenuo sa Suštinom pasijansa prošlog marta, za planiranje koristim jednu visoko sofisticiranu metodu uz pomoć nekih uređaja i materijala: išpartam lenjirom komad papira, udarim datume koji slede i vremenske odrednice koje inače koristim, zalepim papir selotejpom, pa opal’ plajvazom po njemu.

Sad će se naći neko da primeti da sam ja svojevremeno trubio o temo nekom programu koji služi za uređene tabele. Jesam, trubio sam. I ne, Excel nije toliko udoban i efikasan kao što su to papir i olovka. Ovo na stolu mi je uvek u prednjem planu, a ne zaklanja druge sadržaje na ekranu: mogu da se skoncentrišem gledajući u raspoložive vremenske slotove ili da razmišljam okolo-naokolo škrabajući po poljima. Pričajući tako sa Milošem o raznim iskušenjima te vrste, rešim da mu ilustrujem metodu koja se pokazala efikasna za jednog korisnika tokom osam meseci; sad je postala nedostatna u višekorisničkom okruženju… I pošaljem mu fotku koju sam posle još obrađivao i igrao se u pokušaju da istražim razne presete.

Ljuta metodologija, a? Taj crvenkasti ton pri dnu je odsjaj sa mojih obraza, pocrveneo sam od stida… Not!

Našao sam zanimljivu kombinaciju preseta koja će dobro poslužiti za isticanje kontrasta nad detaljima. Posebno me se dojmio taj blagi gubitak fokusa na slici; ne govorim o zamućenosti u prednjem planu (makro režim, fokus na sredini), nego ukupnom dodatnom utisku; kad bih vam pokazao neobrađenu fotku, videli biste da to nije mutno. Nisam znao šta ću dobiti, a nisam ni zamišljao unapred šta bih hteo; sa te tačke, mišn lost; nego sam ipak nešto naučio, pa je mišn ipak akomplišd.